Uvrnute Igre

***

    Škripa kočnica natera sitne kamenčiće da poskoče sa asfalta. Gume su ostavljale trag tamo gde su prošle, poput potpisa da se zna da su nešto ranije bile tu. Crni BMW se presijavao na suncu, onoliko koliko su mu sitne cestice prašine polepljene po njemu dozvoljavale. Nije bio nov, prešao je skoro 100.000 pre nego što je Den uopšte sluznuo na njegova očiuvana kožna sedišta.

    Den skide naočare za sunce vešto ih nameštajući u džep prsluka, ostavio je ruke na volanu taman toliko da ih primiri. Pluća mu se napuniše memljivim mirisom stare kože, pomešane sa njegovim afteršejvom. Drugi put za dve nedelje prima isti poziv. Nije morao da bude naročito bistar da shvati šta to znači. Po drugi put poželo je da može samo da zaklopi oči na finom prolećnom suncu i da osloni glavu na naslon sedišta.

Smrt ga je pratila poslednjih godina.

Bila je tolko uporna u želji da ga sustigne.

Trgnu ga kratko lupanje na prozor. Den zažmirka koji put, krajičkom oka snimio je upitne Josefove obrve nadignute nad naboranim čelo.

- Dolaziš?

Usne su oblikovale pitanje, ali reči nije čuo. Uporno mu je zujalo u ušima, dok mu je srce brujalo u ritmu motora. Pameri ruke i okrete ključ isključujući automobil, terajući se da se pokrene. Vrat za njim su se zalupila tako silno da su skoro iskočila iz šarki.

Josef se štrecnu.

- Gde je?

- Hajde.

    Den primeti da je Josef neobično miran danas. Htede da mu dobaci neku šalu kako bi ga naterao da se žesti, ali ga prizor ukopa na mestu. Denovi prsti protrljaše jednu stranu brka, suzdržavajući se da ne uzdahne poput tetaralne žantuarče.

- Mora da me zajebavaš.

   Josef umorno protrlja oči ispod naočara, iscrpeljenost se očitavala na njegovom licu. Činilo mu se da je upao u horor priču iz koje ne zna kako da se izvuče. Pratio je Denov pogled ka užurbanoj gomili koja se vrzmala oko policijskog automobila.

- Voleo bih da je tako.

    Den krete za njim prateći ga preko parkinga policije, oboje stadoše ispred policijskog automobila. Sva četvora vrata bila su otvorena, uključujući čak i gepek. Den priđe suvozačkom sedištu trudeći se da ne guta knedlu tako glasno. U ovom trenutku mu se činilo da će sve kolege da vide da je prevarant. Tek dečak obučen da se igra policajca. Ne policjaca, dečak koji se igrao detektiva u civilu. Trebao bi da hoda poput pume i izgovara sitna zapažanja poput Sherloka, možda da poliže gume i zaključi gde je auto prethodno bio? Den se umalo nasmeja saopstvenoj šali, možda bi i uživao u njoj da mu se jedan par mrtvih očiju nije uvalačio u sećanje poput sitne buve koja mu gmiže uz odeću.

Zatrepta ponovo ne bi li se koncentrisao na zadtka.

     Na prednjem suvozačkom sedištu stajalo je bezglavo telo obučeno u tamne teksas pantalone i izbledelu majicu sa natpisom Apocalyptica. Ruke su mlitavo stajale pored tela, užasno blede skoro prozirne toliko da se činilo da bi mogle da zasijaju na suncu. Vrat je skoro sasvim nestao, ali ona koža iznad majice bila je u istoj boji.

Den odmahnu glavom mršteći se. Prizor ispred nejga graničio se sa nekim besmislenim filmom za koji je sasvim slučajno pritisnu play i sad ne zna kako da ga ugasi. Kolege su izduživale svoje vratove vrzmajući se pažljivo kako bi svi dokazi bili prikupljenu u skladu sa propisima. Niko nije imao nameru da ošteti mesto zločina, a kamoli da bolje osmotri poklon koji su dobili.

     Jer bio je to precizno uručen poklon, za njih.

     U to nije bilo sumnje.

     Ostavljen na otvorenom da privuče pažnju.