Uvrnute Igre

Primeti me!

Nebo je bilo narogušeno nad Denovom glavom, natmurenom isto onoliko koliko i on. Izvukli su ga iz kreveta, ponovo. Uništili mu svaku šansu za nekoliko sati pristojnog sna, i naterali ga da stoji ovde umoran, sa glavoboljom koja mu je sevala kroz slepoočnice. Prisećao se lucidnog sna koji ga je progonio svu noć. Košmara koji je pripadao javi, samo manje banalan manje krvav, sa krivicom koja je vrištala u njemu.

Nije zaista želeo da ga se priseća sad, nije posegao za njim zbog izmaglie kiše i krvi. Miris Madmasele parfama je bio prisutan, samo ovaj put na javi. Bio je jači od onoga u njegovom snu, i prisutan mnogo više od onoga u njegovoj sobi. Da je bio malo veći vernik, poverovao bi da je prizor iz sna bio samo predskazanje za krvavi pir kome je sad morao da svedoči. Da je bio malo veći vernik prekrstio bi se i pomolio za onog koji je igrao glavnu ulogu u ovom činu. Sećom Den je odavno odustao od vere, kako one u sebe tako i one oko njega. Kako i dalje nije odustao od pravde, navuče rukavice pucajući njima preko zglobova.

Malo zažmirka trudeći se da odgonetne šta se zbilo ispred njega. Cipela mu nevesno utapka u vodu, nakavasi ivice i braon boja potamne skoro do bordo. On saže glavu ka barici, činilo mu se da je kiša sprala rečicu vode i krvi sa mesta zločina, ponela je ka glavnoj ulici i usput ponela i komadić mrežaste čarape, pocepane. Prvi nagon ga natera da se sažali nad nekom ženom koja je verovatno skončala u ovoj prljavoj ulici. Nažalost to ne bi bio prvi slučaj, a ni poslednji. Ni ključevi u rukama, ni dezodoransi pa ni biber sprej nije poštedeo već tri žrtve čoveka koga su novinari nazvali „Duh". Den je morao da se nasmeje novinarskoj maštovitosti, toliko su bili orginalni da je prestao da broji senzacionalne nezive nametnute ljudima koje je bi on jendostavno nazvao ubice, ili silovatelji, često oba.

- Pazite.

Reče mu Mija narogušeno, prekidajući mu misli.

- Ovo je mesto zločina.

Josefova pčelica ga opomenu kao da je bio totalni amater ponovo. Počinjeo je da shvata šta Josefa privlači na ovoj ženi, bila je podejdnako iritantna ko i on.

- Kao da policija i žuta traka nisu bili dovoljni da to jasno stave do znanje.

Promrmlja u po glasa. Kao da je njemu potrebno da mu neko kaže kako izgleda mesto zločina. Prestao je da broji koliko ih je posetio, usput gaseći svaki vid emocija. Emocije nisu bile dobrodošle na njegovom radnom mestu, nisu bile dobrodošle više ni u njegovom privatnom životu. Ako bi sad imao vremena da misli o osećanjima Den bi morao da prizna da su ga ona retko posećivala.

Osim onih negativnih.

Njih je imao na pretek.

Pogled u pade na muške cipele i skoro odahnu od olašanja.

Srce mu neobično zaleprša u grudima budeći u njemu neki nepoznat osećaj, možda uzbuđenje, pomisli mrko. Možda zato što su mu trnci nakon dugo vremena puzali uz kičmu. Ne oni poput napada panike, ni oni neprijatni koji su ponovo naglašavali akscioznost koju je morao da ignoriše i pretvara se da nije tu.

Ovaj put nije ga prestrašilo ono što vidi.

Nije ga zabrinulo.

Želeo je ovo, pomisli morbidno.

Navukao se kao narkoman na ceo slučaj.

Den promrmlja psovku i pogleda ispod oka. Pomeri cipelu ostavlajući otisak iza sebe i krete ka Josefu.

- Šta imamo?

- Lep dan, i još lepše jutro. Čini mi se da će nas vreme danas poslužiti. Pa bar neke od nas.

- Mislio sam na telo Josefe.

Glas mu je zvučao bučno kao da ne pripada njemu. Početno uzbuđenje počelo je da gubi na svom žaru. Pročisti grlo da ponovi pitanje, ali tad pogleda ka zemlji. I znao je, na jedan kratak trenutak da neće uspeti da izgovori ništa. Disanje mu je usporilo, magla se navukla preko očiju.