Uvrnute Igre

***

     Blue se šunjala ka sobi skoro pobožno kao da prilazi vratima hrama. Nije da bi ikada htela nogom da stupi u jedan, ništa više nego što je htela da stupi nogama u dečiju sobu. Dečija soba za nju je zvučalo kao bojno ratište iz kojeg teško kad izlazi živa. Unutra su bile rasute igračke, šnalice, gumice - sve ispreturano na sve strane tako da je bilo pitanja kada će nagazna mina da joj se nađe pred stopalima. Megi je bila očajna dadilja, Sem je ljubazno naglasio da ništa bolje i ne očekuje od jedne uličarke. Pored dodeljenih epiteta naterao je Blue da mu obeća da će naći prikladniju zamenu za nju. Što nije dolazilo u obzira, ali ga je pustila da se nada.

    Klaudiji se pitala da li Sem uviđa ironiju. Sasvim mu je bilo u redu da deca stanuju u stanu punom vampira, ali mu je zato užasno smetala žena od krvi i mesa, samo zbog profesije kojom se nekada bavila.

     Sad, dok je umalo slomila štiklu na nešto što bi tebala da bude glavata lutka, Klaudija se po prvi put zapitala da nije u pravu? Uosatalom ova igra, gde je ona startelj mora polako da se privodi kraju. Poslednje joj treba da se veže za njih. Još gore da im dozvoli da postanu njena slabost. Njen apartman nije bio mesto za decu. Mogao je da prođe kao grob, kupleraj, mesto za smrt i orgije, ali nije bio mesto za podizanje dece.

Uplašila se od toga da bi zapravo mogli da osatnu tu.

Uostalom gde da ih odvede?

- Blue!!!

     Cika se proširi kroz sobu kad su dve garave glave osmotrile lepu priliku na vratima. Za njih Klaudija je bila sve ono što su želele da dobiju - nova porodica. Novu šansu sa osobom koja će da ih voli, da im štipa bucamste obraščiće i ljubi ih u čelo pred spavanje. Sve ono što je drugima bilo tako očigledno vezano za Blue u njihoivim očima nije postojalo. Što se ticalo dve male glave, Deda Mraz je poranio ove godine i usput im ispunio sve želje. Prvih dana su morale da se navikavaju da lepa teta koja ih je izvadila iz mraka ima čudne i neobične navike. Neko vreme je onu stariju čak i pomalo hvatao starh. Međutim, pokloni su sletali sa svih strana, gomila i gomila novih igračaka, nove stvari pojavljivale su se na vešalicama, a svaka njihova želja bila je uslišena. Nije bilo mraka, nije bilo promrzlina na prstima, nije bilo ružne gljecave mase koja im ulazi u cipele i puni ih nekim odvratnim muljem koji pritom i užasno miriše.

Sad je sve mirisalo na čisto i na novo.

Sijalo se poput nebeskih zvezdica, mekano poput plišanog jednoroga kog je Emilija noću čvrsto privijala uz malene grudi.

Sad ga je vešto katapultirala na drugi kraj sobe i potrča u zagrljaj Blue, obavijajući ruke oko njenih nogu. Zagrlila ju je tako nežno i spustila glavu uz nju da je sestra poželela odmah da je prekori.

Ali nije.

    Aurora je ustala nešto gracioznije pomalo imitirajući svoju novu starateljku, držala se malo uzdražano, premeštajući se sa noge na nogu. I njene ruke vapile su da učine isto. Poželela je da priđe toj čudnoj ženi i učini što i njena sestra. Za razliku od četvorgodišnje Eme Aurora je prestala da se nada utešnim zagrljajima. Sa svojih skoro sedam, smatrala je sebe dovoljno odraslom da ne očekuje ništa zauzvrat od ljudi koji joj nude krov nad glavom

     Što se nje ticalo dovoljno je zahvalna ako je opet ne ponude nekom drugom trgovcu. I dalje je mogla da čuje sopstvene vriske dok ju je neka naranđžasta spodoba izvlačila na zadnja vrata na kuhinji, Emilija nije plakala toliko glasno poput nje. I toga se pomalo stidela. Tetka je stajala prekrštnih ruku i zahavljivala se nakazi koja ih je odvlačila.

     Bila je tako fina i ponizna ispred njega, onako kako se prema njima nikad nije ponela. I dalje je mogla da oseti šibu po prstima. Otrese te misli iz glave i ponovo se zagleda u oči boje belutka i magle i dima.