Uvrnute Igre

Stari (ne)prijatelji

      Novi Peugeot 508 u boji trule višnje je plovio drumom mnogo manje moćno nego što je Klaudija navikla. Nije mogla da seče vazduh, da dodaje gas, da mota volan u krivinama tako da gume jauču za njom. Umesto toga vozila je smerno onako kako to odavno nije. Bila je pažljiva u iznajmljenom vozilu koje nije ispunjavala ni njene zahteve, a nije se poklapalo ni sa njenim željama..

      Devojčice su sedele stisnute na beloj koži povremeno gledjući kroz prozor, okretale su glave poput suncokreta. Put im je držao pažnju, neočekivano dugo. Pratile su drvorede, zagledale kuće i čudile se stvarima koje je Klaudija odavno prestala da primećuje. Ćuškale su se pokazući jedna drugoj sitne budalaštine poput ptica na granam koje su promicale tako sporo da se Blue činilo da bi brže stigla svojim korakom nego mašinom koju je bila prinuđena da vozi.

- Gladne smo!

Vikale su s' vreme na vreme, primoravjući je da staje mnogo češće nego što je planirala.

    Kupovala je hranu, kojoj je zaboravila ukus, i odlazila na mesta na koja dugo nije morala da svraća. Sumnjivi toleti, otrcani i ofarbani groznim premaznim bojama koje su bile popularne decenijama pre. Nekim čudom devojčicama su bili zabavni. Njima je odjednom sve postalo zabavno, primeti Blue. Kao da su dva malena ptića izbačena iz kaveza, prepuštena upoznavanju sveta za koji nisu ni slutile da postoji. Zagledale su išarane grafite, i ispisana imena, nacrtane kosturske glave i ružom oivičena srca.

    Blue se nije usudila da se zgrožava onoliko otvoreno koliko je želela. Razbijena ogledala su visila sa zidova i u njoj budila samo želju da celo to mesto spali, zajedno sa odvratnom sanitarijom koju je upotreba okrnjila skoro do granica neprepoznatljivosti.

     Želela je što pre da nestane iz tih vašljivih mesta koja su je podsećale na motele za bubašvabe i odbegle ljubavnike. Plašila se zaraza koje bi mogle devojčice da pokupe na takvim stajalištima, i nimalo nije bila impresionirana kada je oskudna devojka provela pored njih ćelavog debeljka, i nestala sa njim iza odškrinutih vrata, okačenih jedva na jednu šarku.

     Zagledali su je više puta, i nju i devojčice. Toliko su gledali u njih da je skoro bila zahvalna Fion što je predložila da im stave perike i naočare.

Fion je bila previše pametna, Bule još uvek nije mogla da zaključi da li je to dobro, ili užasno loše po nju samu. U međuvremenu radoznalci su ih posmatrali krajičkom oka. Snimali ih i merkali dok je kupovala sokove i čips, i sumnjive sendviče, da li bi iko poverovao da su njene pitala se povremeno?

Nosile su iste boje kose, iste naočare nataknute na nos, obučene u tri iste haljine. Devojčice su dobile ljubičaste lepršave, dok je ona nosila svoju uz telo.

Kad bi ih neko pogledao nije mogao da zaključi ništa drugačije osim da su porodica.

Izgledale su kao njene.

A to su i bile, više nego što su pre toga pripadale bilo kom drugom. Čak i ženi koja ih je rodila.

Nije mogla da bude sigurna da je zavarala ikoga. A opet kilometrima dalje iza njih nije bilo rotacionog svetla. Činilo joj se da je za sad to dobra vest.

     Polako je stupala na pošljunčani prilaz, prolazeći kroz gvozdanu kapiju sa urezanim slovom A sa jedne i G sa druge strane. Bilo je kasno da se predomisli sad kada je put odmakao tako daleko. A opet nije bila uverena čini li pravu stvar.

Ako bi bila iskrena odavno nije marila za ono ispravo. Ispravno je bilo sve što je odgovaralo njoj. Sve što je ispunjavalo njene potrebe i hranilo njeno mračno nepostojeće srce. Sad je morala da uradi nešto što možda nikako nije dobro po nju. Možda ni po devojčice.