Dilara Hava je sedela na malom belom krevetu visokog naslona, sa belom posteljinom, dva bela jastuka, belim čupavim jastukom u obliku srca, okruglim plavim, ljubičastim s metlicama i čupavim roze jastukom, i kroz prozor posmatrala ulicu.
Iako je septembar bio na izmaku dan je obećavao da će biti sunčan i lep.
Do pre nedelju dana je bila žena jednog od najbogatijih biznismena u zemlji, ali sticajem okolnosti on je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Svega 6 meseci su bili u braku. Nakon njegove sahrane preselila se u mirnije naselje Sapandža kako bi bila dalje od novinara koji je poznaju.
Ustavši obula je crne plišane stileto salonke s tankom štiklom od 12 cm i prišla beloj kockastoj polici s tri fioke na kojoj je stajao roze neonski natpis GIRL PWR u srcu. S iste je uzela zlatne Chanel minđušice ukrašene cirkonima s visećim biserom i stavila ih. Uvek je bila elegantno obučena. Na sebi je imala korset haljinu A kroja u obliku srca čiji je gornji deo bio boje lavande a donji prljavo ljubičast s širokim crnim bratelama isprintanim belim cvetovima. Kosa joj je bila sakuplljena u nisku punđicu. Njen make-up look su činile oči naglašene ljubičastom šljokičavom senkom, upadljivom mačijom trepavicom i maskarom i usne obojene ljubičastim karminom.
Začuvši zvono na ulaznim vratima pregazila je čupav tepih i napustila spavaću sobu istobojnih zidova. Otvorila je i pred sobom ugledala 30-godišnju advokaticu Nazli. Bila je to devojka okruglog lica, svetlog tena, duge crne kose i krupnih očiju boje kafe.
- Nazli, dobro došla. Uđi.
- Bolje te našla.
Čim su prešle u dnevnu sobu Nazli je sela na kauč i iz akt tašne izvadila dosije.
- Da napravim kafu?
- Nemam vremena. Donela sam ti ova dokumenta da potpišeš.
Dilara je uzela dosije.
- Šta je to?
- Ovim protokolom se odričeš sve svoje imovine u gospodinovu korist.
Dilaru je prepravila neopisiva radost. Na licu joj se pojavio veliki osmeh.
- Da li to znači da je svemu došao kraj?
- Ne znam. Samo radim ono što mi je rečeno. Hajde, potpiši to – pružila joj je hemijsku.
Dilara je u obližnjem marketu kupila par namirnica koje su joj falile i odmah krenula kući. Kao i svaki put kada je izlazila vani kosu je skrivala pod ljubičastom ešarpom s plavim i lila cvetnim motivima, koju je nosila kao hidžab,a pogled pod crnim sunčanim naočarama ukrašenim bezbojnim kristalnim zvezdama i cirkonima koje su joj prekrivale pola lica. Preko ramena je nosila lavanda Chanel pismo torbicu s dve ručke isprepletane zlatnim lancem.
Negde na pola puta je zastala kada se pored nje zaustavio luksuzni automobil sa zatamnjenim staklima. Zadnja vrata su se otvorila i crne kožne cipele su dotakle tlo. U sledećem trenutku pred njom je stajao zgodni muškarac u roze rolci, belim pantalonama sa skupocenim srebrnim satom na ruci.
- Džaba skrivaš svoj lep pogled, lutkice. Moje srce će te uvek prepoznati.
- Ti...
Posle toliko godina našla se licem u lice sa nevoljom o imenu Jaman. Ako je nešto najviše na svetu mrzela to je bio on.
- Ne ide ovako – skinuo joj je naočare. – Bolje je kada se gledamo u oči. Promenila si se. Bila si lepa, a sada si još lepša. Koliko je prošlo vremena?
- Sedam godina.
- Brojala si dane do našeg ponovnog susreta.
- Nisam te ostala željna. Još uvek proklinjem dan kada sam te upoznala.
- Ali upoznala si me. I odsada ću biti ovde tako da ćemo se stalno viđati. Nadoknadiću svo vreme koje smo izgubili.
- Ne treba ništa da mi nadoknađuješ. Samo mi vrati ono što mi pripada.
U njenim očima je video ranjenost i bespomoćnost.
- Vratiću ti. Strpi se.
- Kraj je, zar ne?
On se zagonentno nasmejao i vratio joj naočare.
- Čekaj da ti se javim – prešao je prstima kroz svoju kosu i okrenuvši se ušao u auto.
