Njegova žena

Njegova žena | 1. deo

"Ovaj probisvet se nikada neće smiriti" govorio je Demirov otac, tog jutra, svojoj supruzi Alini.

Demir je bio problematičan mladić još od najranijih dana svog detinjstva, preko puberteta, sve do perioda u kome se trenutno nalazio. Koliko god su se trudili da iz njegove psihe iskorene nit koja je neverovatno podsećala na njegovog strica, to naprosto nije bilo moguće. Taj momak je iz dana u dan sve više bivao kopija Vladimira Petrova, opakog moskovskog mafijaša koji je vrlo mlad napustio ovaj svet. Ubijen je iz zasede u dvadeset i šestoj godini života. Jedan život se ugasio tog novembarskog dana, jedan mladić otišao je u legendu ruskog kriminalnog miljea.

Demir je imao svega pet godina kada je njegov stric ubijen. Za tih pet godina uspeo je da preotme Vladimirovo srce. Bio je mezimac svog strica, iako je imao još dva brata. Sergej i Aleksej su imali stričevu pažnju, ali je sva njegova ljubav bila usmerena ka malenom dečaku modroplavih očiju. Vladimir je u njemu prepoznavao sebe, dok su se zabrinuti roditelji molili da nikada ne krene njegovim stopama.

Porodica Petrov bila je jedna od najpoznatijih u elitnom delu ruskog društva. Raspolagali su milionima, kompanijama, nekretninama, dobrim odnosima sa aktuelnim vlastima, a sve to predstavljalo je gornji sloj njihovog uticaja. Kada se zagrebe površina pronađe se mulj, u velikim količinama. Između ostalog, njihova ekonomska nadmoć bila je potkrepljena radnjama izvan domašaja zakona. Bavili su se krijumčarenjem, imali svoje načine da se obogate, svakoga držali u šaci. Jedini problem po njihovu poziciju predstavljao je upravo Demir. Njegovo nedolično ponašanje, sve češći skandali u javnosti, bludničenje, povezivanje sa pripadnicima raznoraznih grupa, kao i odnosi sa velikim brojem žena, lepih, štaviše i udatih žena. Tabloidi su sve češće bili ispunjeni njegovim imenom, a to se Aleksandru Petrovu, njegovom ocu, nimalo nije dopadalo. Zbog njegovog sina porodični ugled doveden je u pitanje, samim tim su i ilegalne radnje pretile da budu otkrivene. Međutim, nije uspevao ni na koji način da smiri sina koji je nepobitno ličio na njegovog mlađeg brata. Uopšte mu se nije dopadala uzavrela krv koju Demir poseduje. Voleo je svog brata neizrecivo, ali se nikada nije slagao sa suludim postupcima koje je preduzimao. Jedan takav mu je i oduzeo najlepši životni period. Nije mogao dopustiti da njegov sin dočeka isto.

"Šta se dogodilo ovoga puta?" već umorna momčenjem svog najmlađeg sina, Alina je upitala supruga.

"Pretukao je sina Viktora Žukova, momak je u veštačkoj komi, čeka operaciju. Naš sin je postao monstrum." dobro je znao da Žukov neće ostati dužan njegovoj porodici. Dugogodišnja netrpeljivost između dve kompanije prerasla je u nešto veće upravo zbog njegovog brata. Postali su neprijatelji željni krvi onih drugih, osveta se nadovezivala, nikako prekidala. Odmicale su godine, čak i decenije, ali se averzija između dve bogataške porodice nije umanjivala. Znao je da će Demirov čin prouzrokovati krupne posledice, razmere štete biće ogromne, a to se nije moglo sprečiti. Kocka je bačena.

"Moram razgovarati sa Žukovim." odsečno je izgovorio i krenuo ka vratima.

"Aleksandre, kuda ćeš, za ime Boga? Hoćeš li da te ubije?" vikala je Alina za svojim suprugom, unezvereno i zabrinuto za budućnost svoje porodice. U toj krhkoj ženi rušio se svet od karata, bezbednost njene porodice ponovo je uzdrmana, uskoro će biti potpuno narušena, a ona nije mogla preduzeti ništa kako bi sprečila dešavanja oko sebe. To je ono čega se pribojavala kada se udavala za Aleksandra. Bila je svesna da će najveći deo života provesti u strahu, uvek spremna da spakuje godine u dva kofera i napusti rodnu zemlju. Alina je znala za koga se udaje, ali je ljubav prevagnula.

***

Viktor Žukov je podizao Rusiju na noge kako bi saznao ko je povredio njegovog sina. Izjedala ga je mogućnost da njegov prvenac ne preživi operaciju. U životu ga je držalo samo to što u najkraćem roku mora kazniti krivca za patnju voljenog Maksima.

Kada se na njegovom imanju pojavio Aleksandar Petrov, bio je uveren da jedan od njih dvojice neće napustiti dvorište na svojim nogama. Znao je, stopostotno bio uveren u to ko je naudio njegovom sinu. Demir Petrov mu je bio prva i jedina misao. Dok je na kompjuteru pratio kamere kojima je prekriveno dvorište, u njemu je rasla želja za osvetom, želja da Demir ne udahne vazduh nikada više.

"Kučkin sine" prosiktao je na Aleksandra, uperivši pištolju pravo u njega. "Odakle ti pravo da se pojaviš na mom imanju?! Hoćeš da sahraniš svu trojicu sinova? Jednog svakako hoćeš! Znaj da će Demir biti mrtav čim moj sin otvori oči."

"Spusti pištolj, Viktore!" izgovorio je Aleksandar sigurnim glasom, vešto prikrivajući strah od razaranja porodice koju je toliko voleo. "Došao sam da razgovaram, ne da ostavljam kosti." odsečno je rekao, bez skretanja pogleda, bez ijedne grimase. "Došao sam da predložim primirje."

Viktor se cinično nasmejao te se približio par koraka, dok se obezbeđenje okupljalo unaokolo.

"Petrove, svestan si da jednim metkom mogu da ti prospem mozak i bez imalo srama si došao da predložiš primirje. Da li si ti lud ili glup? Sin mi je u bolnici! Pitanje je da li će preživeti, a ti mi pričaš bajke kako bi zaštitio onu barabu."

"Šta dobijaš ako se svetiš, Viktore? Reći ću ti, ništa. Ne dobijaš ništa! Ti nama zapališ kuću, mi tebi sve fabrike. Ti povrediš nekoga od nas, mi ti porušimo kuću do temelja. Ti ubiješ jednog od nas, mi pobijemo sve što imaš u kući. Nemoj zaboraviti da imaš još troje dece. Nema tu nikakve računice, Viktore. Bolje razmisli o onome što sam ti rekao." potpuno smireno je rekao i krenuo ka izlazu. Nije se obazirao na krvave oči svog neprijatelja niti na obezbeđenje koje ga je opkoljavalo. Okrenuo je leđa i pošao natrag. "Da, možeš mi slobodno pucati u leđa, nemam problem sa tuđim kukavičlukom." dobacio je nakratko se okrenuvši ka zajapurenom Žukovu. Bio je uveren da je sredio situaciju barem na neko vreme. Ostao mu je važniji zadatak, bilo je pitanje kako zauzdati najmalađeg sina.

|Kafe "Zamke", Moskva|

Demir Petrov bio je dobro raspoložen u društvu dugogodišnjih prijatelja. Nije se obazirao na to što je gotovo ubio Maksima Žukova. Smatrao je da je imao dovoljno dobar razlog da to učini. Nikada nije dao na sebe, nikome, stoga neće dopustiti ni jednom Žukovu da ga potkopava. Mirno rešavanje sukoba nije njegov manir.

Bio je potpuno rasterećen, nije ni slutio da njegov otac smera nešto mnogo veće od same smrti. To što bi ga Viktor ubio golim rukama bilo je ništa naspram onoga što je njegov otac rešio da preduzme, a sve kako bi mu se isprečio na putu.