Njegova žena

Njegova žena | 22. deo

Šokirano me gledala, trudeći se da zadrži pribranost. Međutim, nije joj polazilo za rukom, slab je igrač u igri koju je započela sa mnom. Plan u kome me trebala poniziti, misleći da ne znam za njihovu sinošnju aferu, potonuo je kao čuveni britanski brod.

Nisam bila sigurna ko me od prisutnih za stolom gledao čudnijim izrazom lica, ali moj plan je bio ispunjen. Dovoljno da ne skidam pobedonosni osmeh sa usana neko vreme.
Kalina je besno napustila moj vidokrug, a Demir se sa nekim čudnim poluosmehom smestio nazad. Dobili su ono što su tražili od mene. Iza anđela koji čini moje biće, krije se đavolak koga nepromišljeni ovakvim postupcima probude, zbog toga moraju trpeti odgovarajuće posledice.

***

"Moramo da razgovaramo" rekao je pošto smo se našli u liftu zgrade u kojoj se nalazio njegov momački stan. Želeo je da ostanemo nasamo, iz tog razloga smo se odvojili od ostatka "porodice".

"O čemu tačno?" glumila sam naivnu devojčicu, iako sam u sebi gorela od želje da mu iskopam oči kojima je odabrao nju, makar i za neobavezan seks.

"Vana", izdahnuo je, "Ne teraj me da izgovorim ono što već znaš" delovalo je spetljano, kao da mu je neprijatno. Njemu je neprijatno?

"Znaš, nema potrebe da izgovaraš bilo šta. Već sam ti rekla da me ne zanima šta radiš, zaista to i mislim. Samo ne želim da neko udara na moj ponos, to je sve..." podigla sam obrvu kako bih ga uverila u istinitost svojih reči, koje su bile sve samo ne istinite. Bila sam povređena.

"Sjebao sam, znam" izdahnuo je oslanjajući se o vrata lifta.

"Ne znam šta si mogao da sjebeš? Šta to među nama postoji, da bi moglo biti sjebano?", gledala sam u njegovu izbezumljenu grimasu, "I da, kada već biraš te devojke za noć ili dve, molim te, nemoj mi narušavati ugled. Ne bih da tračare o tome kako me muž vara sa trećeligaškim rezervama. Ostalo me apsolutno ne zanima."

"Stvarno ti ne značim nimalo?" približio se za korak, gledajući me ravno u oči iz svojih prodornh plavih dubina.

"Ne", oslonila sam se o zid lifta, "Valjda to znaš i sam..."

Tada me zakucao svojim usnama. Ljubio me kao da ni prošlost, a ni budućnost ne postoje. Ljubio me nežno, ali željno, tako da sam na tren poklekla i uzvratila. Dopustila sam srcu da na tren uzvrati nežan dodir usana i utiša kolebanje koje se u njemu odvija.

U roku od par trenutaka, dozvala sam se pameti i odgurnula ga od sebe, na šta je odmahnuo glavom glasno izdahnuvši.

"Da ti nije palo na um", obrisala sam usne rukom, "Mene posle nje nećeš ljubiti"

Poraženo se odmakao, i pustio me da izađem iz lifta koji se u međuvremenu zaustavio na sedmom spratu.
Odmah po ulasku u stan, slike naše prve zajedničke noći navirale su na oči i palile nešto ispod kože. Nešto što se javlja samo u njegovoj neposrednoj blizini. U blizini opasnosti. Naposletku, isuviše sam egoistična da bih prešla preko onoga što je učinio. Predala sam mu se, a on se poigrao mojim osećanjima, sada je red na mene. Udarac mora biti uzvraćen, po svaku cenu.

Odložila sam torbicu u stranu i našla se u nastojanju da spustim ziper na haljini. Nije mi išlo najbolje, kreator ovog remek-dela se očigledno potrudio da mi zagorča život. Mučila sam se par minuta, a onda su njegove ruke našle put do mojih leđa.

"Pusti mene" šapnuo je i povukao ziper koji je dosezao do dna leđa. Nisam imala brushalter, već samo čipkasti donji veš i svesna sam toga da sam mu pomutila razum.

Sklonio je ruke sa mog tela i odmakao se korak unazad. "Ujutru moraš krenuti sa mnom, poželjno je da te uputim u nešto, naravno, ukoliko još uvek želiš da radiš za mene." rekao je pošto sam se okrenula ka njemu.

"Naravno, zar bih propustila priliku da te se rešim. Ni za živu glavu, veruj mi."

|Demir Petrov|

Opet smo na početku.

Ponovo je drska, ne želi me u svojoj blizini i čini sve kako bi pobegla od mene. Kriv sam, po svim osnovama. Kriv sam za sve nepromišljene postupke, pijane noći i lake žene. Kriv sam za to što je odlučila da mi ne dopusti da joj pokažem ko sam u stvari.

"Spavaću u dnevnoj sobi" rekao sam pošto sam poneo pokrivač sa sobom.

"Nisam bezdušna, možeš spavati i ovde, ne smeta mi" pogledala me blago.

"U redu je, uživaj bez mene" odmahnuo sam glavom.

"Demire", rekla je kada sam krenuo, "Ne želim da se mučiš, bez obzira na sve. Mislim da ima dovoljno prostora za oboje."

"Ako ti tako kažeš" vratio sam se i smestio u krevet, pored nje.

Brzo je utonula u san, a ja sam je gledao. Toliko je savršena da to ne bih mogao opisati čak ni kada bih pročitao sve knjige ovog sveta. Reč koja bi opisala osećaje, koji se rađaju u meni dok je posmatram, ne postoji ni u jednom rečniku poznatom ljudskom rodu. Ona je nešto nestvarno, a ja sam previše patetičan u ovim, za mene nesvakidašnjim, izlivima emocija sa kojima se susrećem.

Čime si me promenila?

Nisam mogao ni oka da sklopim, sve vreme sam posmatrao njeno usnulo biće. Spavala je mirno, sve dok se nije okrenula i pribila uz moje telo. Nije mogla ni sanjati da me vraća hiljadama koraka unazad, tom mekom kožom koja se našla tik uz moju. Svoju nogu ugnezdila je između mojih butina, dok je glavu zagnjurila u moj vrat. Činilo mi se da ću nestati sa lica zemlje od ushićenja. Poput klinca koji se prvi put susreće sa devojkom, nisam mogao da obuzdam hormone koji su me razdirali. Obgrlio sam je i tek tada pustio snu da savlada moje biće i utiša uzavrele misli koje su mutile razum.