Njegova žena

Njegova žena | 23. deo

|Vana Petrova|

Probudila sam se priljubljena uz nago, mišićavo telo. Dovraga, ni u snu ne mogu da mu ne budem preblizu. Promeškoljila sam se u njegovom naručju i time ga probudila, nije baš čvrsto spavao, što je inače slučaj. Odmakla sam se od njega i pogledala ga direktno u oči.

"Toliko o distanci" slatkasto se osmehnuo i zapalio mi nerve jutarnjim, ali i te kako privlačnim, glasom. Zvučao je poput mog omiljenog glumca iz jednog tinejdžerskog filma.

"Ne puštaš me ni da spavam na miru" sa tobož uvređenim izrazom lica, odgovorila sam na njegovo provociranje.

"Pre bih rekao da ti mene ne puštaš" sklonio mi je zalutali pramen sa lica te ga zadenuo iza uha.

"Kako to misliš?" pitala sam nekako zbunjena, što rečima, što suptilnim dodirom njegovih spretnih prstiju.

"Bojim se da si se ti pribila uz mene sinoć" dodirnuo me prstom po nosu, dok su se smejavice na tim obrazima ocrtavale.

"Uspevaš da iskoristiš svaku situaciju" prešla sam dlanom preko obraza koji je krasila kratka, ona čuvena brada od dva dana, a stajala mu je savršeno.

"Hajde, dosta priče, imamo previše posla danas" rekao je pošto se odmakao od mene.

"Kakvog tačno?" upitala sam smoreno, dan je bio takav da ne bih izašla iz kreveta uopšte. Dok me, sa druge strane, nervirao njegov stav, kao da on treba da bude taj koji će održavati distancu.

"Videćeš kada stignemo na odredište, spremi se da bismo što pre krenuli..."

"Žurimo negde?" upitala sam iznervirano.

"Ne, ali će ovo biti dug dan" odmahnuo je glavom i izašao iz kreveta, zaputivši se ka kupatilu.

***

Zaustavio je auto ispred napuštenog skladišta. Iza nas ostalo je dobrih četrdeset i pet minuta puta, kao i nijedna prozborena reč. Ćutali smo sve vreme, oboje zadubljeni u neke svoje misli i dileme.

"Čekaš pozivnicu ili?" pitao je nekako drsko kada je video da se ne pomeram sa mesta na kome sam sedela.

"Čekam objašnjenje" uzvratila sam istom merom.

"Dobićeš ga u skladištu" izašao je i zalupio vrata za sobom, stoga bila sam prinuđena da ga pratim.

Našla sam se u skladištu koje je iznutra ličilo na sve osim na ono što je spolja vidljivo oku posmatrača. Bila je ovo prava baza, shodno kriminalnom miljeu mog supruga.

"Dobro došla u moju drugu kuću" izgovorio je cinično, rukama pokazujući na nepregledan prostor koji nas je okruživao.

"I dalje čekam objašnjenje" prekrstila sam ruke na grudima i pogledala ga ispitivački. Tada je malo podigao duks koji je nosio i izvukao pištolj koji se nalazio iza pojasa. Na trenutak sam ustuknula videvši pištolj po prvi put u životu, u rukama čoveka koji me oženio jer je na to prinuđen.

"Planiraš da me ubiješ?" pokušala sam da zvučim zajedljivo, nikako prestrašeno, iako sam to bila.

Prevrnuo je očima. "Da želim da te ubijem, uradio bih to bilo gde, ne bih te dovlačio na drugi kraj grada..."

"Veoma utešno" prosiktala sam prebacivši težinu sa noge na nogu.

"Ovde smo da bi naučila da rukuješ pištoljem" podigao ga je i mahnuo mi pred očima.

"Ja?" upitala sam raširenih zenica.

"Ima li ovde još nekoga osim nas?", osvrnuo se oko sebe, "Ja ovde ne vidim nikog. A kako ja savršeno baratam ovakvim stvarčicama, na tebe je red da naučiš"

"Ne dolazi u obzir, moje ruke neće držati pištolj i ne neću pucati, nikada, ni u koga" odsečno sam se usprotivila nameri koju je pokazivao.

"Ne budi derište. Pristala si da radiš za mene, kako misliš da se zaštitiš drugačije? Verujem da ne želiš sebi da obezbediš mesto na groblju, bojim se da je prerano za to..."

"Užasan si" prosiktala sam.

"Da, ali su oni kojima se zameram još užasniji. Šta misliš, šta bi ti uradili ukoliko ne umeš da se odbraniš?" upitao je podigavši obrvu.

"Dođavola, u šta sam se uvalila..." promrmljala sam više za sebe.

"I dalje možeš da odustaneš i podariš mi par naslednika" njemu je očigledno do provociranja.

Presekla sam ga pogledom i iz njegovih ruku uzela pištolj. Osećaj koji se proširio telom bio je zastrašujuć koliko i sama naprava među dlanovima koji su se tresli.

Stao je iza mene i pokušavao da mi obajasni kako funkcioniše rukovanje vatrenim oružjem.

"Ovako... naciljaš i..." povukao je okidač i bez po muke pogodio direktno u improvizovanu metu.

"Ne mogu ja to" odahnula sam i spustila ruke.

Bila sam nemirna, što od pucanja, što od njegovog ledenog daha koji me paralisao.

"Polako" pokušao je da me umiri i koliko-toliko urazumi.

***

Nakon par sati, i dalje smo bili u skrovištu namenjenom njegovim prljavim poslovima. Ubrzani kurs gađanja vatrenim oružjem išao je silaznom putanjom. Nisam mogla da se opustim, naročito ne u blizini njegovih sočnih usana.

"Ne mogu", frkula sam i spustila pištolj na sto ispred sebe, "Ne znam ni zašto pokušavam..." sela sam na sto i ispratila kako staje ispred mene.

"Znaš, možda bi ti bolje išlo kada bi se koncentrisala na metu, a ne na mene" šeretski se osmehnuo, na šta se moje lice smračilo.

"Previše laskaš sebi", pogledala sam ga u oči, "Doći će ti glave, jednog dana"

"Jedino mi ti možeš doći glave" rekao je te mi se približio potpuno. Razmakao je moje noge i našao se između njih, podižući moju bradu ka sebi. "Nervozna si u mojoj blizini, zašto?" pitao je tik do mojih usana.

Njegove oči su pretile da me hipnotišu i da mu u isti mah odam sve što skrivam duboko u sebi. Odmahnula sam glavom i oslonila se o površinu stola na kome sam se nalazila.

"Možda mi je loš dan" potrudim se da zvučim uverljivo.

"Možemo da popravimo dan" dodao je spuštajući tople usne na moj vrat, prokleto željan njegovih vragolastih dodira. Uvukao je ruku ispod dukserice koju sam nosila i vrhovima prstiju naježio moju kožu.

Neka sve ode dovraga, uvukao mi se pod kožu i čini sve kako bi tamo ostao što duže.

Odvojio se od mog vrata i nežno dotakao moje usne. Produbili smo poljubac, a njegove obe šake našle su se ispod duksa koji sam nosila. Privlačio me sebi i ljubio kao da nam je poslednji put.