Njegova žena

Njegova žena | 11. deo

Sedeo sam u svojoj sobi i iznova iščitavao dosije koji mi je Ivan dostavio. Bila je čista kao suza. Imala je besprekoran život, bez ijedne mrlje.

Jedina mrlja sam ja.

Čitao sam o tome kako je imala savršeno detinjstvo, tome koliko je vezana za porodicu, naročito za Maksima. Ne mogu ni da pretpostavim koliko je povredila izdaja najbližih. Mora da je vraški bolelo. Pred očima se razdanilo, nesumnjivo me zbog Maksima toliko prezire. Zaslužio sam, svakako, ispao sam životinja prema tom momku.

Bila je najbolja učenica, studentkinja, uzorna ćerka i veoma uspešna bivša manekenka. Ostao sam impresioniran onim što sam čitao o devojci vanzemaljske lepote, koja je igrom slučaja postala moja žena. Pomagala je bolesnima, siromašnima, volontirala u dobrotvornim ustanovama, bavila se humanitarnim radom. Zaista je fascinantna. Za dvadeset i dve godine života učinila je ono što mnogi nisu za pedeset.

Nijedan dečko nije bio naveden, verovatno je bio dobro sakriven. Od drugarica pronašao je samo izvesnu Dašu, studentkinju medicine na ovdašnjem univerzitetu.

Samo jedna misao okupirala je moj um prilikom iščitavanja segmenata iz njenog života. Vana Petrova je izvanredno biće.

***

Ušao sam u sobu i zatekao je kako čita neku, meni nepoznatu, knjigu. Nije skrenula pogled sa ispisanih redova ni kada sam se potpuno približio krevetu.

"Spremi se, idemo na proslavu rođendana mog prijatelja."

Podigla je pogled i spojila ga sa mojim. "To je bilo naređenje?" pitala je blago nakrenuvši glavu ka meni.

Nasmejao sam se i seo na krevet pored nje. "Da, bilo je naređenje" šapnuo sam dok su nam se glave nalazile na razmaku od par centimetara.

"Onda prenesi čestitke svom prijatelju od mene." preusmerila je pogled na knjigu i nastavila da ignoriše moje prisustvo. Izvukao sam joj knjigu iz ruku i bacio je na drugi kraj sobe. "Rekao sam nešto, Vana" prorežao sam kroz zube, na šta se samo osmehnula podrugljivo. "Zašto bi mene trebalo da zanima ono što ti govoriš?". Video sam da neću ništa postići raspravom, ustao sam sa kreveta i iz ormara izvukao haljinu koja mi se dopala na prvi pogled. Bacio sam je na krevet pored nje, na šta me upitno pogledala. "Imaš deset minuta, ne želiš da te oblačim!" izašao sam iz sobe ne toliko uveren da će me poslušati.

***

Dok je koračala pored mene, proklinjao sam sebe i to što sam izabrao haljinu koja joj je tako dobro stajala. Svi oči bile su uprete u nju, a ona je sijala. Osmeh od milion dolara plenio je prostorom. Glumila je srećnu ženu, isto kao što sam i ja zauzimao ulogu savršeno zaljubljenog muža.

|Vana Petrova|

Ispijala sam martini i glumila pritajenu prisnost sa Demirom. Dopuštala sam da me katkad prigrli oko struka ili spusti usne na moj obraz. Morali smo biti uverljivi oku posmatrača. Nešto u njegovim očima bi zacaklilo svakog puta kada bi mi se približio bilo koji muškarac. Nije bio ljubomoran, naprosto nije želeo da deli ono što je njegovo. Da li sam ja njegova?

Nešto nakon ponoći, izvinili smo se Nikolaju, njegovom najboljem prijatelju iz detinjstva, i krenuli iz restorana. Koračala sam ispred njega, zavodljivo i ženstveno, sve dok nisam osetila kako me dve snažne ruke pribijaju uz zid. Položio je šaku na moj kuk i usnama se približio uhu. "Nisam siguran koliko sam bio uspešan u izboru haljine. Mada, sve i da si nosila džak na sebi, sve oči bi opet bile na tebi." izdahnuo je. "Ljubomoran si?" šapnula sam okrenuvši se ka njemu. Blago se osmehnuo, gricnuvši donju usnu te me pogledao direktno u oči. "Moja si žena, mogu da te gledaju do sutra..." tim muževnim glasom me paralisao.

"Tvoja sam samo na papiru."

Ćutali smo dok smo se vozili ka kući. Nije progovarao ni reč, štaviše nije me ni pogledao. Pojačao je muziku i zamišljeno pratio put pred nama. U braku smo svega dva dana i uspeli smo da se posvađamo nekoliko puta.

Po ulasku u spavaću sobu ispratila sam kako nervozno skida sat sa ruke, oči su mu delovale umorno. Nisam imala predstavu koliko dana nije spavao, ali je delovalo da ih je bilo poprilično. Sedela sam za toaletnim stočićem i skidala nakit, zapravo, gledala sam obrise njegovog tela u ogledalu. Otkopčavao je dugmiće na crnoj košulji, koja mu je stajala kao salivena, a nakon što ju je spustio sa razvijenih ramena, završila je bačena na krevet. Otkopčao je kaiš na farmerkama, potom ih svukao. Wow... nije ni čudo zašto je toliko žena stavio na svoj spisak, tako je zgodan.

"Buljiš" šeretski osmeh mu se oteo sa usana dok mi se pribižavao, samo u boksericama. Trgla sam se na zvuk njegovog glasa, glumeći kako sam se zamislila i kako to nema veze sa njim.

"Mh... samo sam se zamislila, ne laskaj sebi." trudila sam se da zvučim pribrano i nezainteresovano za telo Apolona pred sobom.

Dečko je posedovao lepotu poroka.

Ustala sam sa stolice i spojila naše oči, neprijatnost se uvukla u kosti, a on nije imao problem sa mojim pogledom. Oslonio se o stočić i proučavao crte mog lica. "Prelepa si" iznenadio je sam sebe onim što je rekao, primetila sam kako su mu oči potamnele, kao da je prekorevao brzopletost koju je pokazao. Osmehnula sam se blago, a onda po difoltu počela da mrzim reakciju koju sam pokazala. "Znam" želela sam da zvučim uverljivo, ali me glasić koji se pretvorio u najobičniji šapat izdavao. Napravio je korak ka meni i vratio mi zalutali pramen iza uha. Naježila sam se od njegovog dodira, primetio je, ali nije likovao, samo me gledao. Kao da je tim dodirom želeo da prodre u moju dušu. Plašim se da je uspeo.

Udaljila sam se i krenula ka kupatilu, spuštajući ziper na haljini. "Ne bih se bunio da si se skinula ovde... ipak sam ti muž." dobacio je dok sam zatvarala vrata. Ludak.

Uhvatila sam sebe kako se smešim razmišljajući o kratkotrajnom dodiru. Moraš da ga mrziš! Uništiće te čim prepozna da ti postaje slabost.