Njegova žena

Njegova žena | 27. deo

Povukao je oroz i ispalio metak u mene. Bio sam gotovo spreman da osetim kako se zariva u telo, ali sam čuo njen vrisak i opazio kako istrčava ispred ispaljenog metka. Za mene.

"Vana!" viknuo sam i uhvatio je dok je padala pokošena metkom jednog nečoveka.

Nisam uspeo ni da shvatim šta se desilo, a njeno krvavo telo bilo je u mojim rukama.

"Vana, Vana, čuješ li me?!" držao sam njenu glavu između dlanova i pokušavao da je dozovem. "Ostani budna, moraš ostati budna!"

Podigao sam je sa krvavog betona na kome smo završili i potrčao ka automobilu, nedaleko parkiranom.

***

Prošlo je dva sata. Dva sata u kojima sam mrzeo sebe više nego ikada pre, dva sata u kojima sam naprasno postao vernik i na usnama imao samo jedno ime-njeno. U bolničkom hodniku bili su okupljeni kako njeni, tako i moji najbljiži. Čak se i Maksim, u invalidskim kolicima, pojavio čim smo stigli do operacione sale.

"Ako joj se nešto desi... ja ću te..." njen otac me uhvatio za kragnu i protresao svom snagom. "Moja ćerka se zbog tebe bori za život!"

"Ako joj se nešto desi, nećeš ti ništa! Ja ću!" u to sam bio uveren, znao sam da moj život neće imati smisla ukoliko Vana ne bude njegov najsvetliji deo.

Njena i moja majka neutešno su plakale, dok se Maksim svim silama upinjao da ne ustane iz kolica i razbije mi glavu za sve što se do sada dogodilo. Ne bih se makao, taj momak je na to imao sve pravo ovog sveta.

Pred očima su mi titrale njene oči, savršene usne, u ušima odzvanjale umilne reči, zvonki glas. Zašto se žrtvovala za mene? Zašto je želela da me spasi, naročito nakon svega što sam joj priredio? Sve na svetu bih dao da mogu da zamenim mesto sa njom. Ja sam taj koji je zaslužio da se na operacionom stolu bori za život, ne ona, ona koja nikada ni mrava ne bi zgazila. Njeno krhko telo ispunjava duša veličine ove planete, duša protkana ljubavlju i dobrim namerama. Takva osoba, koja predstavlja svojevrsno blago na ovom svetu, nikada ne bi trebala biti u situaciji u kojoj se trenutno nalazi. Međutim, sudbina je nepravedna, veoma nepravedna.

Mora da preživi! Mora! Potrebna mi je. Potrebna je ovom probisvetu koji se konačno pronašao kraj nekoga, momku koji je napokon uspeo da kraj nekoga zamisli život. Potrebna je mojoj duši, zarobljenoj između dobra i zla, umu otupelom u nemogućnosti nalaženja smiraja. Potrebna je dečaku koji se zaigrao opasnim igračkama i pokušava da se pronađe u svetu beznađa.

Volim je. Volim po prvi put u životu. Volim tu tvrdoglavu devojku koja se nastanila u svakoj pori mog tela. Devojku koja me naučila da svet nije crno-bela slika, i svojim bojama ušarala monotoni život, osmehom obojila vreme, a rukama zapečatila sudbinu.

***

Nakon višesatnog čekanja, hirurg koji ju je operisao izašao je iz operacione sale. Vidno umoran, osmotrio je okupljene članove naših porodica i oslonio se o obližnji stub.

"Doktore" svi smo krenuli ka njemu.

"Kako je moje dete?" prošaputala je njena uzrujana i uplakana majka.

"Vana je stabilno, sve je u redu, praktično, ostaje nam da čekamo da se probudi iz indukovane kome... međutim, nismo uspeli da učinimo baš sve" izdanuo je usput prešavši pogledom galerijom naših likova.

"Kako to mislite?" pitao sam nervozno, čekajući sledeću reč koju će izustiti.

"Vi ste joj?" upitao je gledajući u duksericu umrljanu krvlju, nisam stigao da je skinem sa sebe, a nije mi ni bilo ni na kraj pameti da se time bavim.

"Muž, ja sam joj muž" uzvratio sam sigurno.

"Da li ste znali da je Vaša supruga u drugom stanju?" pitao je ne skidajući pogled sa mojih crvenih i nateklih očiju.

"Molim?" nisam mogao da dođem sebi, pred očima mi se zamračilo, a vazduh nije dolazio do pluća. Osetio sam kako mi se dlanovi znoje, a srce preti da iskoči iz grudi, svakog časa.

"Vaša supruga je bila u petoj nedelji trudnoće, velika je verovatnoća da ni ona nije znala da je u drugom stanju. Nažalost, nismo uspeli da da spasimo plod."

Dve slane kapljice izdajnički su potekle iz mojih očiju. Koliko god sam se do sada uzdržavao od pokazivanja emocija, više nisam mogao. Njegove reči su me slomile. Udario sam pesnicom od zid, ne osećajući fizičku, već isključivo psihičku bol. Ogrmonu psihičku bol! Nisam mogao da se suzdržim, vrištao bih da sam potpuno sam. Otac me uhvatio za ramena i privukao sebi kako ne bih nastavio da se samopovređujem. Uvukao me u snažan zagrljaj, dok su svi ostali bezglasno plakali nad našom sudbinom.

Kako sada? Kako dalje? Kako da joj saopštim, kada se probudi, da smo u par sati izgubili bebu, a da se ona borila za život, sve zbog mene i mojih prljavih poslova. Proklet da sam! Zašto nisam uspeo da je zaustavim u nameri da pođe sa mnom?! Zašto sam je poveo sa sobom? Zašto sam je uopšte uveo u priču o kriminalu? Toliko pitanja me morilo, a za svako sam sam bio odgovoran.

***

Nakon što su je prebacili u sobu za oporavak, dozvoljeno nam je da je posetimo. Jedno od nas moglo se naći u njenoj blizini, kako je ne bismo dodatno umarali.

Ušao sam u jezivo belu bolničku sobu i ugledao kako nepomično leži na krevetu. Spavala je. Seo sam pored kreveta i uhvatio je za ruku. Silno sam želeo da se ovaj dan nikada nije dogodio, međutim, nije bilo nazad. Suze su se same od sebe slivale niz moje obraze. Plačem. Plačem, po prvi put u životu, zbog devojke koju sam povredio, a u koju sam se bespovratno zaljubio.

Promeškoljila se u krevetu i otvorila kapke, nakon čega sam se potrudio da prikrijem suzne oči.

"Demire", šapnula je osmatrajući prostor u kome smo se nalazili, "Gde smo? Šta se dogodilo?"

"U bolnici smo", knedla u grlu me gušila, "Imala si operaciju, srećo..."

"Kak... kakvu operaciju?" sklopila je oči prisećajući se detalja, dok joj se glas tanjio.

"Ranjena si, ali je sada sve u redu, samo je potrebno malo vremena da se oporaviš" pomazio sam je po obrazu i otisnuo poljubac o njeno čelo.