Njegova žena

Njegova žena | 29. deo

Nakon tri veoma teška dana, provedena u sumornoj bolničkoj sobi, našla sam se kod kuće. Iako mi je pojam kuće, koji se vezivao za adresu prodice Petrov, bio poprilično stran, vremenom sam se navikla.
Koliko god se Demir zdušno trudio da se nakon otpuštanja iz bolnice nađem u njegovom stanu, Alina se pitala. Naposletku sam i sama uvidela da bi to svakako bila bolja opcija, jer se još uvek nisam oporavila, štaviše ni osećala najbolje. Bila sam daleko od toga, i fizički, a ponajmanje psihički.

***

"Kako se osećaš?" Aleksej je ušetao u sobu, noseći u rukama nešto što je Alina pripremila za mene. Trudila se da lično priprema zdrave obroke, kako bih što pre stala na noge i, kako ona kaže, osmehom unela svetlost među skupe zidove.

"Bolje, hvala na pitanju" i dalje sam bila na poprilično opipljivoj distanci sa braćom, između ostalog i ocem, svoga muža.

"Zaista mi je žao što si morala da preživiš ovakvu traumu" spustio je hranu na noćni ormarić pored kreveta. "I veoma sam zahvalan na tome što si učinila za mog brata, bez obzira na sve prethodno učinjeno sa njegove strane" seo je na kraj kreveta.

"Nema potrebe da se zahvaljuješ" odmahnula sam glavom, zaista sam to i mislila, zahvalnost nije bila potrebna. Naročito ne za ono što sam učinila zbog osećanja koje se nastanilo u mojoj duši.

"Menjaš ga i to je ono čega smo svi svesni. Moj brat je postao bolja verzija sebe otkako si ušla u njegov život. Znaš, za dvadeset i četiri godine njegovog života, nikada ga nisam video uplakanog, do večeri u kojoj si reskirala život zbog njega. Nikada ga nisam video zabrinutijeg nego u poslednjih par dana. Zaljubljen je u tebe do ušiju, kao neki klinac" osmehnuo se toplo i spustio šaku na moju. "Znam da je nebulozno govoriti o gubitku koji ste pretrpeli, prvenstveno ti, ali ne sunjam u to da će ova kuća postati dom tek kada se u njoj zaori smeh vaših mališana..."

Suza je izdajnički potekla iz mog oka, nakon čega sam se našla u saosećajnom, kao i veoma toplom zagrljaju svog devera. Postavio se kao prijatelj i to je ono što mi je bilo preko potrebno u vremenu eksponencijalnog prezasićenja. Kada smo se nakon par trenutaka odvojili jedno od drugog, na vratima spavaće sobe ugledala sam Demira, sa poluosmehom na usnama.

"Moj brat je dočekao priliku da prigrli moju suprugu" začikavao je Alekseja i prišao krevetu, smestivši se pored mene, prethodno ga tapnuvši po ramenu. Naslonio se uz uzglavlje i privukao me na svoje grudi, što mi je neminovno prijalo. Prijala mi je njegova blizina, topao zagrljaj grejao je dušu i ubrzavao otkucaje srca.

"Ostavljam vas da uživate" osmehnuo se Aleksej i izašao iz sobe.

"Kako si?" pomakao je glavu ka meni kako bi mi video oči.

"Pitaš me to na svakih pola sata" osmehnula sam se i spojila naše poglede.

"Mm... ne bih rekao da ti smeta" dodirnuo me po nosu.

"Nisam rekla da mi smeta, kažem da se ništa epohalno nije dogodilo u periodu od poslednjeg istovetnog pitanja" mazio me palcem po obrazu.

"I dalje si umorna?" pitao je šapatom, namešajući moju glavu udobnije na njegovom ramenu.

"Aha... jako... i želim da spavam... ali da i ti spavaš sa mnom" pripretila sam mu prostom, od jutros mi beži, ima dosta obaveza, a meni sve vreme fali njegov zagrljaj.

"Tvoj sam" spustio je glavu na jastuk i sačekao da se udobno namestim u njegovim rukama. "Spavaj, srećo" šapnuo mi je uz usne te na njih spustio kratak poljubac.

***

Probudio me njegov glas, kao i par sićušnih poljubaca ostavljenih duž gole ključne kosti.

"Probudi se, spavalice, vreme je da popiješ lek" pomazio me po kosi i pustio da se rasanim.

"Koliko je sati?" promumlala sam sanjivo.

"Ne smem ni da kažem", zasmejao se i pokazao pogledom ka prozoru, "Pao je mrak, mislim da ti to dovoljno govori"

Naš razgovor prekinulo je kucanje na vratima, potom i Alinin ulazak u sobu.

"Vidi ti njih, prespavali su ceo dan", široko se osmehnula, "Vana, imaš goste" rekla je pošto se primakla za par koraka.

"Goste?" pitala sam ne skrivajući zbunjenost.

"Da, čekaju te dole" pokazala je očima ka vratima i izašla iz sobe.

***

Sišla sam u prizemlje, zajedno sa Demirom koji mi je pomogao da se upristojim, a tamo zatekla svoje najbliže. Moji roditelji i braća sedeli su u dnevnoj sobi, udubljeni u razgovor sa Demirovom porodicom. Ne znam koliko dugo sam nemo posmatrala prizor pred sobom, ali znam da je trajalo sve dok me nisu uočili na vratima. Pitala sam se da li je ovo što mi se odigravalo pred očima moguće? Da li su članovi dveju porodica, koje su nanele toliko zla onim drugima, u stanju da funkcionišu bez i najmanjih trzavica? Da li sam zajedno sa svojim mužem tome doprinela?

Maksim me prvi zapazio te se sporo podigao sa garniture na kojoj je sedeo i krenuo ka meni. Njegovi otežani koraci boleli su me više od svih rana koje sam zadobila, ali su, sa druge strane bili koliko-toliko utešni. Privukao me u snažan, dobro poznati zagrljaj i pustio da u njemu doslovno oživim. Slike svega što se do sada odvijalo u mom životu titrale su mi pred očima koje su se maglile od nadolazećih suza.

Odvojila sam se od zenice svog oka i krenula ka Kristijanu i Davidu. Koliko god sam bila ljuta zbog postupaka članova svoje porodice, nisam ih mogla ni za mrvu manje voleti. Osećala sam se iznevereno, poraženo, uniženo, ali se moje srce i dalje držalo uz njih. Moji su. To je jedino što se ne menja, nikada, šta god da se dogodi.

Kada sam ih videla na okupu, shvatila sam
koliko su mi nedostajali, a koliko sam se upinjala da to prikrijem od sebe same, kako bi
me njihovo odsustvo manje bolelo. Sada, pak,  shvatam da su mi falili u svakom sekundu provedenom bez njih, svakom dahu udahnutom u periodu koji je usledio nakon udaje za Demira.

Majčin i očev zagrljaj bio je okidač koji je pokrenuo bujicu suza svih u prostoriji. Stalo je u taj zagrljaj štošta, a ponajviše ljubavi.