Njegova žena

Njegova žena | 6. deo

Demir je toga jutra lupao sve po svom momačkom stanu. Otac mu je saopštio da će se za par dana oženiti Vanom Žukov, a on nije mogao da odbije. Doveden je pred svršen čin očevim saznanjem o surovom ubistvu Lava Kovalova. Aleksandar se nije libio da svoju krv ucenjuje kako bi od njega iznudio pristanak.
Nevoljno, uz mnogo protestovanja, Demir je bio prinuđen da prihvati zahtev, tačnije naređenje. Nije želeo da zbog svog oca završi u zatvoru odslužujući poprilično dugu zatvorsku kaznu. Veoma dobro je poznavao gnev svog oca, iz tog razloga nije želeo da ga dodatno priziva. Stavio se na raspolaganje u partiji šaha koju su igrale dve porodice.

Besneo je i rušio sve pred sobom. Stan se za manje od pet minuta od savršeno uređenog prostora pretvorio u poligon za udaranje. Sve što mu se našlo pod rukom završilo je razbijeno od zid.
Proklinjao je svoju nesmotrenost prilikom zataškavanja dokaza ubistva. Znao je da će mu se to što se nije samostalno pobrinuo za otiske, doći glave kad-tad. Došlo je na naplatu u najgorem mogućem obliku, vidu oca kome je preko glave sinovljevog razbojništva. Ni sam nije mogao da shvati kako je dozvolio da mu takav propust poremeti planove. Obično nije verovao nikome i sam je, do tančina, perfektno obavljao slične poslove, ali ovoga puta đavo je promešao karte u životnoj partiji pokera.

Zakleo se da će toj devojci uništiti život. Ni ne sluteći koliko malo mržnji treba da preraste u ljubav.

***

Nezainteresovan za devojku koja mu je plesala u krilu kako bi od njega dobila ono po šta je došla, a usput i njemu priuštila zadovoljstvo, razmišljao je o neizbežnoj odrednici pred kojojm se našao. Mislio je o tome kako će za svega dva dana postati čovek oženjen ženom koju ne poznaje, a prvenstveno mrzi. Kovao je plan kojim bi joj zagorčao život i naterao je da na kolenima moli svog oca da se vrati nazad. Gadila mu se sama pomisao na to da će oženiti onu u čijim venama kola krv dugogodišnjih dušmana. Smatrao se izdajnikom.
Odlično je bio upoznat sa time kako jedan takav brak mora funkcionisati. Naslednik se podrazumevao, a on bi imao savršenu ženu koja bi zatvarala oči pred svime što bi bračni partner uradio. Odgovaralo mu je to što će moći da radi sve što i do tada. Nije nameravao da bude veran devojci koju će upoznati na dan venčanja. Takođe, nije želeo ni da razmišlja o njoj kao o ženi, ona je za njega bila stvar, okov koji će mu staviti na prst, ništa više od toga.

***

Vana je preplakala dobrih par sati po dolasku kod Daše, drugarice sa kojom deli sve svoje tajne i životne spletove okolnosti. Pošto su zajedno praznile pakovanja maramica i jadikovale nad nesrećnom sudbinom jedne od njih, dohvatile su se flaše votke.

Vana je otkako zna za sebe bila fina i uzorna ćerka, mezimica koja ničim nije kaljala porodični ugled. Najbolja učenica, kasnije i najbolji student, devojka koja je svojom pojavom plenila, harizmom osvajala, a intelektom zadržavala, bila je ponos cele porodice. Oduvek se slepo pridržavala normi i moralnih kodeksa, a onda se u jednom danu sve preokrenulo, onaj ko ju je od malih nogu podučavao etici, uradio je nešto nedopustivo. Izdao ju je, a izdaja se, kako ju je u ranom detinjstvu naučio, ne prašta, nikada, nikome.

Pile su votku i nastojale u nameri da izbace negativnu energiju iz sebe. Čašica za čašicom se nizala, a problemi nisu magično nestajali. I dalje su joj disali za vratom i unosili nemire sa kojima nije mogla da se izbori. Jedino olakšanje nalazile su u tome što im se situacija činila komičnom koliko i tragičnom. Tragikomedija Vaninog života prikazivala im se pred očima.

"Jesi li svesna da ću za dva dana biti udata žena?" bacila se na krevet uz ciničan smeh propraćen tugom u očima. Bolelo ju je ono što je morala da izgovori, a opet, sa druge strane, nije imala snage da te reči drži u sebi.

"Ko ga jebe... barem ćeš upecati jednog od najpoželjnijih neženja Rusije" Daša se smejala zarazno, što je i Vanu nateralo da se smeje sudbini u lice. Znala je sve o glasinama koje kruže o braći Petrov, zajedno sa Dašom čitala je štošta o njima po portalima i naslovnicama žute štampe. Nikada joj se nije dopadalo ono što je o njima saznavala, nikada na njih nije gledala kao na simbole muževnosti niti velike važnosti u svetu u kom žive.
Još od malih nogu su je učili da porodica Petrov predstavlja najveće ovozemaljsko zlo, a sada su je svesno gurnuli u kandže zlikovaca na koje su je upozoravali. Nije zamišljala, ni u snovima, da će se pred oltarom naći zajedno sa Demirom Petrovim. Međutim, sve više je predosećala da će to biti upravo on. Intuicija ju je progonila, a ona je nikada nije izneverila. Nije mogla da porekne da je lep, naprotiv, samo je bio isuviše napadan u nadmenosti kojom se isticao. Bilo ga je svuda, a to joj je paralo oči, pre svega ovoga. U sadašnjosti, jedino što je imala na umu kada je taj plavooki razvratnik u pitanju bilo je da joj je zamalo ubio brata.
Sve ovo je radila zbog Maksima i njegove sigurnosti. Nije smela dopustiti da mu iko naudi, već su dovoljno učinili. Veoma dobro je znala da bi on iskočio iz bolničke postelje, i da je na samrti, na samo jedan njen molećiv pogled i obračunao se sa pola Rusije. Ipak, nije želela da ga uznemirava u stanju u kome se nalazio. Nije imala snage za to da njen brat sazna kako su je trampili u zamenu za mir. Imala je na umu koliko će zapravo biti ljut kada shvati u šta se uplela na zahtev porodice, ali nije mogla protiv ljubavi koju je osećala prema njemu i porivu da ga zaštiti.
Patila je, neizrecivo i gorko, ali je bila svesna šta mora učiniti. Žarko joj je bilo potrebno rame na kome bi se isplakala, trebao joj je neko u čijem zagrljaju bi se smirila, neko ko bi odagnao sve njene brige. Želela je da je neko probudi iz košmara u kome se borila za goli život. Trebao joj je Maksim.