Njegova žena

Njegova žena | 5. deo

"Kučkin sine" Kristijan je uleteo u separe i nasrnuo na Demira koji nije bio u prepoznatljivom raspoloženju. Bio je miran tokom cele večeri, ali ga je ova situacija prenula iz zimskog sna. Skočio je i odgurnuo momka koji ga je uhvatio za revere.

Kroz nešto manje od pet minuta, ceo noćni klub bio je na nogama, obezbeđenje je razdvajalo članove dve porodice, a prisutni bežali kuda su ih noge nosile. Pucnjava je odjekivala kroz prazan klub i unosila nemir u svakoga ko se našao u neposrednoj blizini. Sirene hitne pomoći, plavo-crvena svetla koja su se smenjivala i pripadnici policije upotpunjavali su sliku sunovrata mladih života željnih najvećeg ljudskog zla-osvete. Moskvom se razlegao metež čiji su glavni akteri upravo krivci za besanu noć iznad popularnog kluba.

Aleksej je bio ranjen, na sreću bez posledica opasnih po život. Lakše telesne povrede zadobili su ostali učesnici krvavog pira. Kako su od malih nogu bili zadojeni osvetom, nisu mogli da smire uzavrele glave. Štaviše, u bolnici je, uprkos upozorenjima dežurnih lekara i obezbeđenja, odjekivala svađa ovih momaka. Aleksandar i Viktor su ih zatekli u verbalnom obračunu, jer je svaki fizički kontakt bio sprečen od strane osoblja. Slučajnost ili ne, pojavili su se u istom trenutku, vidno zabrinuti za svoje sinove.

"Šta se ovde događa?!" viknuo je Viktor Žukov, nakon čega je zavladala zagrobna tišina. "Dobro, da li ste normalni, svi do jednog?" hodao je gore-dole i ledenim pogledima sekao njihove.

"Nismo!" prkosno je uzvratio Demir, revoltiran time što mu neko drži slovo. Leteo je previsoko da bi trpeo to što mu neprijatelj pridikuje na osnovu loših i nepromišljenih postupaka.

"Niko te ništa nije pitao! Sa tobom ću naknadno da se obračunam!" ovoga puta je vika dopirala od strane Aleksandra. "Do kada ćeš mi kidati živce, Demire?! Bilo ti je malo što si zamalo ubio Maksima pa si rešio da se obračunaš i sa ostatkom porodice..."

"Obrati se ovom debilu, on me napao!" uzvratio je Demir zajedljivo, pokazujući očima na Kristijana. Koliko god je bilo istinito to da ni na koga nije nasrnuo prvi, krivica nije mogla biti umanjena, ni za jedan jedini delić.

"On je moja briga, mladiću" uzvratio je Žukov. "I tebi bih propustio kroz šake da nismo tu gde jesmo. Svakako ti neću ostati dužan za ono što si učinio mom sinu."

"Ajde" ustao je i uneo mu se u lice, međutim, tada ga je Aleksandar uhvatio za revere i vratio na stolicu.

"Prekini da se ponašaš kao neandertalac! Ovo će se ovde završiti! Je l' jasno?"

Demir je ćutao, nije želeo da se usprotivi ocu, ujedno nije želeo ni da prihvati poraz. Ego mu je bio preveliki za nešto slično.

"Naše porodice će za par dana zaključiti primirje koje nećete smeti da prekršite." izgovorio je Viktor, nakon čega su ga svi, uključujući i Aleksandra, pogledali u neverici. "Rešili smo da stanemo na put ovom pokolju, dok ne bude prekasno. Nemamo nameru da vam sadimo ruže na grobovima!"

***

Niko nije mogao ni nasluteti šta primirje podrazumeva u potpunosti. Naročito ne Demir, on nije imao apsolutno nikakvu naznaku o tome šta će se dalje odvijati u njegovom životu. Žukov je prelomio, teška srca, ali je morao žrtvovati svoje dete zarad dobrobiti porodice. Zarad viših ciljeva. Prihvatio je ponudu videvši šta se svakodnevno događa zbog osvetničke krvi koja je ključala u mladim telima. Nije mu bilo, ni najmanje, svejedno jer je doslovno izdao svoju jedinu ćerku. Znao je da će ga Vana zamrzeti onog dana kada pred matičarem uđe u brak sa neprijateljem. To nije mogao promeniti, ali je bio uveren da će biti živa, kao i njena braća, a to mu je bilo najvažnije.

***

"Vana, moramo da razgovaramo" obratio se svojoj ćerki, pošto se te noći zajedno sa njenom braćom i Aleksandrom Petrovim našao u porodičnom domu.

"Vidim da nešto smerate. Slušam vas..." veoma intuitivna i inteligentna, Vana je odmah zaključila da joj se ne piše dobro. Ipak, nije mogla ni nasluteti šta će čuti od svoga oca, a ono što je čula bilo je dovoljno da uništi njen život.

"Zarad dobrobiti ove porodice i primirja koje ćemo zaključiti sa porodicom Petrov, moraćeš da podneseš određenu žrtvu." izgovorio je Viktor, dok ga je knedla u grlu gušila, a usne mu se sušile od pogleda na razočaranje u njenim očima. Bilo je opipljivo i moglo se rezati nožem.

"Šta zahtevaš da učinim?" obratila se svome ocu strogo poslovno, onako kako se on obraćao njoj, bez emocija.

"Udaćeš se za sina Aleksandra Petrova." konačno je prevalio preko usna i ispratio kako se devojka ruši na stolicu koja se nalazila iza nje. Katarina, njena majka, a Viktorova supruga, bezglasno je plakala, i priletela ćerki koja je odmahnula rukom i tražila par minuta u kojima bi došla sebi.

"Prodaješ me?", upitala je drhtavim glasom, gledajući oca direktno u oči. Tražila je tračak saosećanja, koji je on vešto prikrivao, tražila je nešto za šta bi se uhvatila, ali to nije pronašla. Obrela se na dnu ambisa.

"Ne, samo nas spašavam."

"U redu. Udaću se za Vašeg sina, Aleksandre. Pod određenim uslovima!" bila je izričita.

"Slobodno ih iznesi, Vana" Aleksandar je bio blag prema devojci koja se naočigled svih prisutnih kidala na komade. Osećao je duboko žaljenje, ali je verovao da je to jedini način za rešavanje situacije.

"Neću obući venčanicu, neću prisustvovati velikom slavlju, potpisaću papir i to je sve što ćete dobiti od mene. Da, najvažnije sam zaboravila, od mene ne očekujte potomke. U mojoj utrobi neće biti začet jedan Petrov." ustala je sa stolice i jedva hodajući krenula ka vratima. "Da, još jedna stvar, smatrajte da od danas nemam porodicu, već samo jednog brata, onog koji leži u bolničkoj postelji. Sve ovo radim zbog njega." izgovorila je osvrnuvši se nakratko, njene reči bile su ispraćene jaukom majke i Viktorovim tužnim pogledom. "Do venčanja ću vreme provoditi kod drugarice, tamo me možete potražiti ukoliko budem potrebna." bile su to njene poslednje reči pre nego što je nestala u prohladnoj noći.

Nije znala za koga se udaje, nije ni želela da zna. Od tri zla, verovala je da joj sledi najveće.

Lutala je moskovskim ulicama gušeći se u suzama. Preispitivala je mogućnost suicida, ali joj se činio kao kukavički čin. Ona je borac! Iz ovog iskušenja morala je izaći jača, koliko god taj čin boli zahtevao.

Retki prolaznici su posmatrali tu tako prelepu, a tako nesrećnu devojku i na trenutke delili njenu tugu. Skrhana bolom našla se na vratima stana svoje prijateljice iz detinjstva, Daše, kod koje je pronašla utočište i beg od problema.