Njegova žena

Njegova žena | 25. deo

|Davor Petrov|

Sergej je ušao u sobu, sa, u najmanju ruku, čudnim izrazom lica.

"Da li znaš da je Vana otišla nekuda?" opipavao je teren mog strpljenja.

"Znam" oslonio sam se rukama o krevet na kome sam sedeo i zagledao u njega, zanimalo me do kada će glumiti francusku sobaricu.

"I pustio si je da izađe... onako obučena?" pokušao je da gestikulira nešto rukama, ali mu nije uspevalo.

"Nije me ni pitala za dozvolu, uostalom, i zašto bi?", otpuhnuo sam, "Nemam pravo ni jednu jedinu reč da kažem po tom pitanju."

"Ne brine te što će kao milion dolara igrati pred očima drugih momaka?"

"Hajde, dodaj još malo ulja na vatru, kao da mi već nije svega preko one stvari"

"Nećeš sedeti ovde kao paćenik, ne zvao se ja Sergej! Idemo i mi u neki klub..."

"Ne pada mi na pamet" odsečno sam uzvratio. Stvarno nemam nameru da se tiskam sa polusvetom u nekom zagušljivom objektu, dok se moja žena provodi podalje od mene.

"Bogami, pašće ti. Mnogo si se ti zacopao u Vanu, za ovako kratko vreme. Drago mi je da te menja, planirano ili ne, ali neću dozvoliti da te dovede do ludila... brat sam ti." okrenuo se ka ormaru i iz njega izvadio košulju koju mi je bacio u ruke. "Kreni!" glasila je naredba koju mi je uputio pre no što se našao u hodniku.

|Vana Petrova|

Ispijala sam vino i posmatrala kako se obruč nepoznatih lica steže oko našeg stola. Daša se potrudila da rezerviše sto na najboljoj poziciji u klubu. Očekivala sam da će ovo veče biti rezervisano za nas dve, ali je moja najbolja prijateljica odlučila da me iznenadi upoznavanjem sa njenim novim dečkom. Aleksa, momak sa kojim se zabavlja neko vreme, nije bio idealna osoba za nju, ukoliko mene pitate, ali se ja u njenu trenutnu sreću neću uplitati. Bio je previše uglađen, krut i prepotentan. Ili sam to ja, shodno ponašanju svog muža, nesvesno počela da priželjkujem loše momke u svom okruženju? Nadam se da grešim...
Mnogo momaka nalazilo se u mojoj blizini, ali se nisam obazirala iz nekolicine razloga. Udata sam, a čast je nešto što ni po koju cenu ne sme biti ukaljano. Takođe, svesna sam da bih prisustvovala ubistvu mladića koji bi se našao u mom društvu, shodno Demirovoj uzavreloj krvi, a to ne bih želela. Naposletku, najvažniji razlog, koji sam svesrdno pokušavala da potisnem, bio je taj da nijedan od par stotina momaka u ovom prostoru nema ništa što podseća na njega. Nijedan nije Demir.

Nakon sat i po vremena Dašinog i mog đuskanja, Aleksinih prenemaganja i isfoliranih dosetki, ugledala sam Demira. Sergej i on su ulazili u separe koji se nalazio na spratu, tačno preko puta našeg stola. Izgledao je... wow, zaista wow. Crna majica preko koje je nosio teksas košulju u istoj nijansi, činila je da poželim da je svučem pred svima. Smestili su se u separe, u društvu još par momaka. Svetlost koju su odavale dekorativne lampe obasjavala je njegove tetovaže na rukama, kao i savršeni desni profil. Izgledao je nezainteresovano, smoreno i sve vreme pričao sa momkom koji se nalazio do njega. Čekala sam momenat kada će pogledati ka našem stolu, ali se to nije dešavalo, koliko god želela.

Aleksa i Daša su se raspravljali kada sam rezignirano preusmerila pažnju na njihovo prisustvo. Toliko o staloženom studentu istorije umetnosti, zaljubljeniku u apstraktne činjenice i još mnogo toga, kako se sam, veoma entuzijastično, predstavio na početku večeri. Nisam imala nameru da se mešam, umeli su i sami. Prinela sam čašu penušavog vina usnama i pogledom okrznula separe u kome se nalazio moj suprug. I dalje je gledao svuda, osim u mene.

Visoki plavušan se našao do mene, pokušavajući da me prigrli i šapne nešto na uho. Nisam ga ni pogledala, podigla sam ruku i pokazala burmu, nakon čega se odmah odmakao, kao oparen.

|Demir Petrov|

Bio sam spreman da preskočim ogradu separea i otkinem glavu plavušanu koji se motao oko nje, ali ga je ona bez po muke oterala od sebe, što je izazvalo osmeh u uglovima mojih usana. Podigla je ruku i pokazala mu burmu, ni ne pogledavši ga, nijednog trenutka. Moja žena.

Nisam želeo da siđem do nje, želela je slobodu ove večeri. Nisam želeo da joj pošaljem poruku, iz istih razloga. Štaviše, nisam želeo ni da gledam u njenom pravcu.

Ipak, pogledi su nam se sreli, namignuo sam joj, nakon čega se osmehnula najlepše na svetu. Njena drugarica se prepirala sa dečkom, pretpostavljam, a Vana se smarala.

"Smaraš se?" otkucao sam joj poruku, nakon čega me pogledala i prevrnula očima u znak odobravanja.

"I više nego što se da primetiti, mada nisi ni ti mnogo bolji... nervozan si?"

"Možda ti možeš da me oraspoložiš"

"Možda" pogledala me provokativno.

"Hoće li se ljutiti drugarica, ako te ukradem?"

"Ne znam, pokušaj..."

Pozdravio sam se sa momcima i sišao sa sprata. Progurao sam se kroz masu pijanih klinaca i lakih devojaka, sve kako bih došao do nje. Osmehnula se kada sam se našao za njihovim stolom, obuhvatio sam je rukom oko struka i pozdravio se sa njenom drugaricom i tipom koji je delovao izgubljeno u vremenu i prostoru.

"Idemo?" šapnuo sam joj, trudivši se da obuzdam želju za njenim usnama.

Klimnula je glavom, na šta sam upleo naše prste i poveo je ka zadnjem izlazu "Kartela".

"Vazduh, napokon" našalila se kada smo izašli.

Odmeravao sam njenu božansku figuru, u minijaturnoj haljini koja joj je stajala kao salivena. Približila mi se i rukama uhvatila moju košulju te me poljubila. Pokoja čaša alkoholnog pića joj olakšava kolebanje, koje na kraju dovede do toga da prva načini neki korak.  Obujmio sam rukama njen struk i privukao je bliže sebi, uzimajući njene usne poput esencijalne potrebe.

"Zgodan si" promumlala je između poljubaca.

"Pijana si" uzvratio sam stopostotno uveren da ovo nikada ne bi izgovorila bez stimulusa zvanog alkohol.

Nasmejala se glasno i pogledala me ravno u oči. "Možda malčice, a to ti daje pravo da me iskoristiš večeras, kajaću se sutra"