Njen spas -Završena-

Sedmo poglavlje

Tek je bilo svanulo kad se obukla i izašla van, na trčanje. Nije prešla ni pedeset metara kad je začula korake iza sebe. Lagano je usporila, a onda osetila nečiju ruku oko struka. Udarila je osobu laktom u stomak, a onda se brzinom munje okrenula i nogom je udarila i oborila. Tek kad je krenula opet da napadne šokirano je shvatila da je to Lav. Ležao je krvavog nosa na podu i gledao je. Podigla je glavu, prošla pored njega i krenula da se vraća kući. Skočio je na noge i potrčao za njom. Uhvatio je za ruku, zaustavio je i okrenuo ka sebi. "Pogledaj me.", zasiktao je.

Pogledala ga je u oči. "Mislim da sam ti rekla da ne želim više..."

"To je bila Mitkeova žena, bio sam kod njih i ostao mi je telefon na stolu.", zarežao je. Ćutala je. "Zar ne želiš da me zagrliš posle dva meseca?", tiho je upitao.

Približila mu se. "Njegova žena?"

Klimnuo je glavom. "Nisi mi dala da ti objasnim. Morao sam doći."

"Hajde da ti sredim to.", tiho je rekla.

Zaustavio je. "A zagrljaj?"

Uzdahnula je i bacila mu se u zagrljaj. "Ako saznam da si me lagao, ubiću te."

Nasmejao se. "Malopre je malo falilo. Nemam razloga da te lažem, lepotice."

Klimnula je glavom i pogledala ga, a onda ga poljubila. Jako ju je stegao uz sebe i željno joj uzvratio. "Hajde da ti sredim to.", prošaputala je i povela ga ka kući.

"Pobogu, dete, napolju je pedeset u minusu, gde si bila?", Katja je zabrinuto upitala a onda ugledala krvavog Lava. "Dobro jutro, gospodine, šta se tebi desilo?"

Nasmejao se i seo na kauč, a Ivana je donela toplu vodu i mali peškir. "Prišao sam joj s' leđa i udarila me. Veoma si brza."

Nasmejala se i lagano mu brisala nos. "Bila sam spremna, čula sam korake iza sebe.", promrmljala je.

"Gde ti je pištolj?", upitao je kad je zavukao ruku ispod njene rolke.

"U sobi, jutros sam ga zaboravila."

"Hvala Bogu.", progunđao je.

Obrisala je krv, a onda ga poljubila u nos. "Mislim da ćeš imati podliv."

Prasnuo je u smeh, povukao je u zagrljaj i jako je stegao. Katja im je donela čaj, pa sela na fotelju preko puta njih. "Ivana, kako ti se zove majka?"

Pogledala je Katju. "Gorica.", prošaputala je.

"Mislim da si onda svesna ko je ono."

Lav se namrštio. "Ko je ko?"

"Njen otac, pravi otac."

Lav je duboko uzdahnuo i namrgođeno je pogledao. "Zašto mi nisi javila? Da li si svesna da si u opasnosti?", besno je zagrmeo.

Katja je prevrnula očima. "Taj čovek je ovde sa nama pune dvadeset dve godine, ponekad dođe kod mene na čaj i partiju karata, nije ni u kakvoj opasnosti, osim emotivnoj, ali ti si sad tu, pa ne brinem za to."

"Kad si ga upoznala?"

"Preksinoć."

"I nisi imala potrebu da mi javiš?"

Spustila je pogled. "Nisam želela da te uznemiravam dok si sa njom.", progunđala je.

Duboko je uzdahnuo i izbrojao do deset, jer je imao neverovatnu želju da je zadavi. "Nema nje!", zarežao je. "Imaš samo ti."

"Idem ja do prodavnice.", Katja je rekla i otišla.

"Nema nje!"

"U redu, znam, sad.", promrmljala je.