Njen spas -Završena-

Dvadeseto poglavlje

Igor je zapanjeno pogledao u Goricu kad je ušla u kuću. Bila je bosa, rasčupana i prljava, a šminka joj je bila razmazana od suza. "Šta ti se desilo, jebote?", zapanjeno je upitao.

Sela je na fotelju i zaplakala. "Doživela sam horor. horor. Neka žena me je pljunula čim sam izašla iz autobusa, a drugi su me nazivali pogrdnim imenima. Taksisti su odbili da me povezu, štikla mi je pukla, pa sam morala svoje tako lepe cipele da bacim kraj puta."

Igor je prevrnuo očima. "Pusti me te svoje drame. Šta si uradila?"

"Ništa, oterali su me sa kućnog praga, rekli su da im je ćerka umrla pre dvadeset godina. Ipak, pošalji nekoga da ih nadgleda, ja sam sigurna da su oni u kontaktu sa Denisom."

Igor je frknuo. "I da jesu, mislim da taj čovek nije budala da je dovede tu, Gorice."

"Ipak pokušaj."

Klimnuo je. Svakako bi mu bilo mnogo lakše kad bi on doveo kurvu ovde, nego da ide po nju u taj Ojmakon. "U redu. Sutra ću zvati Kalinića, kako bismo se sve dogovorili."

Mitke je sedeo sa ženom i pio prvu jutarnju kafu, kad mu je zazvonio telefon. Onaj koji je uzeo kako bi bio u kontaktu sa Kalinićem. "Molim?"

"Igor me je zvao da se nađemo u podne u kući njegovih roditelja.", promrmljao je.

"U redu, bićemo tamo.", progunđao je i spustio slušalicu.

Nikolina ga je zabrinuto pogledala. "Jesi li siguran da nije zamnka?"

Zasmejao se. "Sasvim siguran. Da li ti ja ličim na amatera? Pokrili smo sve, od Igorove kuće, stare kuće, Kalinićeve kancelarije i stana. Sve je pod prismotrom dvadeset četiri sata. Nikome ne verujemo."

Klimnula je glavom i slatko ga poljubila. "Nisam ni sumnjala u tebe, ali ne mogu da ne brinem."

Zasmejao se. "Makar si bolja od Ivane. Ona po celu noć ždreždi i čeka da se Lav vrati, usput izludi i sve oko sebe. Dimitra pogotovu sa trčanjem i štalom. Idem da se spremim i da pozovem Gorana da ide sa mnom.", progunđao je, još jednom je poljubio, pa ustao i otišao.

Kalinić je zamišljeno stajao kraj polupanog prozora i čekao Igora. "Dobar dan, Kaliniću."

Trgao se i okrenuo se. "Dobar dan, Igore. Ne izgledaš najbolje.", primetio je.

Frknuo je. "Na ulicu više i ne smem da izađem, Gorica je doživela svašta kad je juče bila kod roditelja."

Kalinić se namrštio. "Nisam ni znao da Gorica ima roditelje, nikada ih nije spomenula."

Odmahnuo je rukom. "Nije ih ni videla zadnjih dvadest godina, ali je mislila da bi trebalo da pokuša da razgovara sa njima, jer je sigurna da su u kontaktu sa Denisom Tasićem i da će on dovesti Ivanu kod njih. Naravno, ništa nije uradila."

Klimnuo je. "Razumem. Za šta sam ti ja potreban?"

"Mislim da Gorica nije u pravu kad kaže da će Denis dovesti Ivanu kod njih, smatram da nije toliko glup, ali ipak ne želim da prepustim ništa slučaju. I želim da nađeš tim ljudi koji će za dobrz lovu da odu u taj Ojmakon."

Kalinić je klimnuo glavom. "U redu, daću sve od sebe, Igore. Ta zabit je negde u Sibiru, ne verujem da će iko biti oduševljen, osim ako..."

Igor ga je pogledao. "Osim ako šta, Kaliniću?"

"Dobro platiš. Mnogo dobro."

"Odakle mi sad toliko para, jebote? Čak sam i iz stranke izbačen, ne mogu više da doprem do fondova."

Kalinić je slegnuo ramenima. "Zelenaši? Isplatiće ti se, ukoliko je vratiš i nateraš je da sve porekne."

Igor se zamislio. Da, isplatilo bi mu se, bio bi vraćen i u stranku i na mesto ministra. "Poznaješ li nekog sigurnog?"