Njen spas -Završena-

Dvadeset šesto poglavlje

Kalinić je nervozno šetao po dnevnom boravku. Kasnila je svega tri minuta, ali njemu se činilo kao da je prošlo tri godine. Nije ni čuo kad su se vrata otključala i kad je Mirela tiho ušla u dnevni boravak. Naslonila se na zid, malo ga posmatrala, pa duboko udahnula. "Hej..."

Trgao se i brzinom munje se okrenuo. "Hej... Skuvao sam kafu.", promrmljao je i pokazao rukom na stočić gde su se pušile dve tek skuvane kafe. Nije imao pojma šta bi joj drugo rekao. Osećao se kao prvačić koji je tek krenuo u školu i koji treba pred učiteljicom prvi put da odgovara.

Mirela ga je pogledala. Imao je ogromne podočnjake, smršao je bar pet kilograma i delovao je pogubljeno. Uzdahnula je. Bilo joj je žao njega, ali nije imala u planu da mu olakšava. Klimnula je i sela. "Hvala.", promrmljala je.

Počešao se po glavi. "Znam da ti dugujem mnogo objašnjenja, ali ne znam odakle da krenem."

Pogledala ga je. "Od početka, Saša. Želim da znam sve i ne želim laži. Dosta mi ih je više." Klimnuo je glavom i počeo da priča. Sve vreme je ćutala i gledala ga direktno u oči. "Da li je Vesna znala..."

Odmahnuo je glavom. "Smatrao sam da će biti sigurnija, ako ne zna. Vesna ima jak temperament, to znaš i sama i plašio sam se da ga namerno ne izazove, kako bi mene spasila. Znaš i sama koliko smo vezani."

"Znam."

"Znam da sam kriv i znam da sam te lagao, ali nisam želeo da te izgubim, niti da te dovedem u opasnost. Ti i Nikola ste moj ceo svet. Ne moraš odmah da odlučiš, čekaću."

Udahnula je. Ona je bila odlučila i pre nego što je došla kući uopšte, ali želela je da joj ponovi sve ono što joj je rekao u pismu, kako bi se uverila da li priča istinu. "Odakle ti one pare?"

Pocrveneo je. "Iskoristio sam situaciju i rekao da traže pare za Ivanin otkup. Bio sam siguran da će me ubiti, a nisam želeo da Nikola i ti ostanete nezaštićeni i da budeš primorana da sa njim trpiš svašta, kao što sam ja morao da radim svašta, kako bih sačuvao sebe i svoju sestru."

Klimnula je glavom. "U redu. Slušaj, vratiću se kući, pod dva uslova."

"Samo reci."

"Prvi, Nikola i ja ćemo spavati u našoj sobi, odvojeni od tebe. Shvataš da mi treba vremena da ti ponovo verujem i da bi se ponovo vratili na staro."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Naravno da shvatam, Mirela. Dogovoreno."

"Drugo, želim da moj tata ostane sa nama neko vreme. Isuviše sam vremena propustila sa njim i želim da to nekako nadoknadim."

Nasmejao se i zapalio cigaretu. "Počeo sam kad su vas odveli odavde.", promrmljao je objašnjenje na njen upitan pogled. "Ja imam drugu ideju, ali ne znam da li će ti se svideti."

Namrštila se. "Koju?"

Uzdahnuo je. "Ne želim da budem više načelnik, niti policajac. Kad sam krenuo u tu školu, maštao sam da ću spašavati živote, da ću pomagati osobama poput Ivane. Ispalo je sasvim drugačije. Možemo da prodamo stan i sa ovim parama odemo u Crnu Goru, negde na primorje. Držali bi neke apartmane, restoran. Imali bi dovoljno za to. Dok sve ne sredimo, Nikola i ti možete biti kod tvog oca, a ja bih dolazio uveče."

Mirela ga je pogledala. Malo je razmislila, a onda klimnula glavom. "U redu. Vreme je da promenimo naš život."

Osmehnuo se. Ideja mu je sama došla, nije imao pojma da li će prihvatiti, ali se nadao da hoće. Poznavao je Mirelu, znao je da se za njega nije udala zbog položaja, ali nije znao da li je spremna da ceo život promeni i napusti čak i svoj posao. "To bi značilo i da moraš da napustiš posao i..."