Njen spas -Završena-

Petnaesto poglavlje

Tek je bilo svanulo kad je Ivana ustala. Nasmejala se kad je videla Dimitra ispred vrata. "Dobro jutro, Dimitri."

"Dobro jutro, Ivana. Alehandar i Lav su mi naredili da se ne odvajam od tebe i, ako želiš, da prošetaš gde god želiš, ionako smo opkoljeni."

Namrštila se. "Kad je Lav bio ovde?", upitala je ulazeći u kuhinju, a onda se osmehnula njegovim roditeljima. "Dobro jutro."

"Dobro jutro, dete. Hoćeš li kafu?"

Osmehnula se starici. "Sedite Vi, ja ću je skuvati. Dimitri, ja još uvek čekam odgovor."

"Došao je pred zoru po Alehandra, poljubio te i ostavio ti ovo.", nasmejano je rekao i dao joj parče papira.

Odmotala ga je o počela da čita.

"Bilo mi je žao da te budim, najlepša si dok spavaš, a ja sam morao da požurim nazad. Čim danas završim šta imam, dolazim. Volim te."

Osmehnula se. "Hvala, Dimitri. Zašto je Alehandar otišao u Beograd?"

"Da se sastane sa tvojim očuhom."

Brzinom munje se okrenula i pogledala ga. "Molim?"

"On će biti krtica."

"To je opasno, Dimitri."

Osmehnuo se. "Imaj malo više vere u nas, Ivana."

Prevrnula je očima. "Imaj vere, Ivana, pa gubi one do kojih ti je stalo.", promumlala je i krenula da odnese kafu za sto, kad ju je Dimitri zaustavio.

"Nikog nećeš izgubiti, mi tačno znamo šta radimo. Druga stvar, pošto ću ti postati stariji brat, neću dozvoliti da poginem. Oduvek sam želeo mlađu sestru da je maltretiram.", rekao je, nacerio se i nežno je povukao za rep.

Nasmejala se. "Ti si budala.", progunđala je i donela kafe za sto. "I vi ustajete rano?"

"Neko mora da nahrani goveda, dete. Pričam ja mom Jovi već godinama da smo mi matori i da to više nije posao za nas, ali on je tvrdoglav poput svog sina.", starica je progunđala.

Ivana se nasmejala. "Vrlo dobro znam koliko je Lav tvrdoglav. Mogu li i ja sa Vama?"

Jovo je odmahnuo rukom. "To nije posao za gradsko čeljade, nije baš lako..."

"Moj život nije bio lak, Jovo, pa sam i dalje živa. Molim Vas, životinje obožavam, a potreban mi je rad. U Ojmakonu sam svako jutro trčala, onda Katji cepala drva, posle bih odradila trening... Mogu li sve to ovde da radim?"

Starci su se pogledali između sebe. Čak i oni rođeni u ovom selu bežali su od seoskih poslova i čim bi završavali škole bežali bi u Niš, Kragujevac, Beograd, ili Novi Sad. "Možeš, mada ne verujem da bi se Lav složio sa tim."

"Ne slažem se ni ja što je zbog mene doveo mnoge u opasnost, pa me je doveo ovde. Nije trebao, ja..."

"Ti si devojka mog sina i naravno da ćeš biti bezbedna pod mojim krovom. I tu nema dalje rasprave.", progunđao je, kad je zazinula nešto da kaže.

Klimnula je glavom. "Ako si popila kafu, hajde da ti pokažem kako se hrane."

Ivana je ustala, sačekala staricu da i sama ustane, pa pošla za njom. "Ja i dalje mislim da nije trebao da vas uvlači u sve ovo.", promumlala je čim su izašle van.

"Jovo je u pravu, dete. Ti si sad naša i ovo je i tvoja kuća. Zašto nisi obukla jaknu?"

"Zato što je nemam. Ona koju sam donela iz Rusije je pretopla za ovde. U Ojmakonu je konstantno temperatura ispod minus četrdeset."