Njen spas -Završena-

Šesto poglavlje

"Katja, ima li u selu teretana?", upitala je kad su sledeće jutro pile kafu.

Žena je prasnula u smeh. "Dušo, ovde nema ničega."

"U redu, možete li bar da me uputite kuda bih mogla da trčim, moram da održim kondiciju."

Katja je prevrnula očima. "Možeš da trčiš gde hoćeš, ako možeš da izdržiš zimu. Zaista ne razumem vas mlade, samo gledate da se ne ugojite. Ona moja snaja je i u trudnoći pazila i..."

Ivana se nasmejala. "Nije zbog kilaže, Katja, već da bih ostala normalna. Mnogo godina unazad su me samo jaki treninzi i takmičenja održavala normalnom."

"U čemu se takmičiš?"

"Kik-boks. Nadam se da će sve ovo brzo proći, trebalo je ovog leta da idem na Olimpijadu.", tužno je rekla.

Katja ju je nežno udarila po ramenu. "Sad je bitno da preživiš, biće takmičenja."

"Smem li?", upitala je i pokazala cigaretu, pa zapalila kad je klimnula glavom. "Ja sam kriva, trebalo je ranije sama da završim, bila bih par godina u zatvoru, ali ne bih bila ovde sad.", pričala je, više sama za sebe nego Katji.

"Nije baš idealno, ali nismo mi ovde ni tako loši."

Osmehnula se. "Više bih volela da smo se upoznale u nekim drugačijim okolnostima."

"Veruješ li u Boga?"

Frknula je. "Teže pitanje niste mogli da mi postavite, Katja. Ne znam. Nekad pomislim da je Lava i vašeg sina Bog poslao da mi pomogne, a nekad se zapitam ako postoji, zašto je sve to dozvolio. Zaista ne znam.", prošaputala je. Zazvonio joj je telefon i ona se nasmešila. "Molim?"

"Dobro jutro, lepotice, kako si spavala?"

"Nisam spavala.", tiho je rekla.

"Slušaj, ne brini, svi ljudi koji su tu ostavljeni su od najvećeg poverenja i..."

Nasmejala se. "Nisam uplašena, Lave. Nedostaješ mi."

Uzdahnuo je. "I ti meni. Za dva sata polećem za Beograd, čim sletim, znaću kakva je situacija i kunem se, sve ću uraditi da se što pre vratim."

"Znam da hoćeš."

"Sećaš li se kad si me pitala kakav je osećaj biti zaljubljen?"

"Mhm, šta sa tim?"

"Savršen je osećaj, a još lepši voditi ljubav."

Srce joj je tuklo kao ludo. "Zakasnio si sa objašnjenjem, već sam osetila.", prošaputala je.

"Mitke je bio u pravu, trebalo je da te oženim i vratim za Srbiju.", progunđao je.

Nasmejala se. "I bilo bi jeftinije."

"Ludačo. Moram da krenem na aerodrom, javiću se kad sletim, važi?"

"Mhm." Spustio je slušalicu i ona je duboko uzdahnula.

"Voliš tog čoveka?"

"Ne znam."

Katja se namrštila. "Kako ne znaš? To se vidi u tvojim očima, curice."

Osmehnula se. "Mislim da ga volim, malo je nezgodno to proceniti kad za dvadeset pet godina nisam osetila nikad ništa. Osim boli, u početku, a onda sam i nju prestala da osećam. Ja u stvari ne znam ni šta znači osećati."

"Kakav je život bez osećanja?"

"Prazan. Borba je jedino što znam. U ringu, da preživim, da ne postanem senka... Ceo život se borim.", prošaputala je, a onda ustala. "Idem da trčim."