Njen spas -Završena-

Dvanaesto poglavlje

Sedela je kraj Lava i kršila ruke. Bila je prokleto nervozna i nije imala pojma kako uopšte da reaguje na tog čoveka. Znala je da je taj čovek njen otac, ali ona ga nije ni poznavala. Neko je pozvonio na vrata i Katja je pohitala da ih otvori. "Dobro veče, Katja."

"Uđi, Denise. Denise..."

Pogledao ju je. "Predomislila se?"

Katja je uzdahnula i odmahnula glavom. "Nije, ali je nervozna i u panici. Mislim da se boji mnogih tvojih pitanja i..."

"Neću je ništa pitati, Katja, samo želim da me sasluša i da mi priliku da joj budem ono što je trebalo od samog početka."

Katja se osmehnula. "To je predivna devojka, iako malo svojeglava, ali verujem da će ti pružiti tu priliku. Predivna je na tebe."

Denis se osmehnuo. "Hvala ti, hajmo unutra.", promrmljao je i krenuo za Katjom. "Dobro veče."

Ivana je podigla pogled. "Dobro veče, gospodine."

"Možeš li me bar zvati po imenu?"

Uzdahnula je i klimnula glavom. "U redu."

"Slušaj, nemoj biti nervozna. Niti ću te pitati bilo šta, niti ću ti tražiti bilo šta, osim da me saslušaš. Jel to u redu?"

"Jeste, Denise.", promrmljala je i zahvalila se u sebi. Ionako nije znala šta bi mu rekla.

Duboko je uzdahnuo, pa je pogledao u oči. "Tvoja majka i ja smo bili mladi kad smo se upoznali, još u srednjoj školi. Voleli smo se. U stvari, ja sam nju voleo, nakon svega više i nisam sigurna da je ta žena sposobna ikoga da voli, osim možda sebe.  U svakom slučaju, živeo sam u zabludi da se volimo. Ostala je trudna odmah po završetku škole. Koliko sam ja bio oduševljen, toliko ona nije. Danima je plakala kako joj je život upropašćen, iako smo i njeni roditelji i ja..."

"Njeni roditelji? Mislim da si pogrešio, Denise, onda nisam ja ta tvoja ćerka.", promrmljala je.

Denis ju je zbunjeno pogledao. "Ne razumem."

"Gorica, moja nazovi majka, je siroče. Istina je da me je rano rodila, ali..."

Denis je ustao i otišao do hodnika, uzeo nešto iz jake, pa se vratio. "Jel ovo tvoja majka?", upitao je i pružio joj sliku.

Uzela ju je i pogledala je, pa klimnula glavom. "Da.", promrmljala je. Jedva je uspela i to da izgovori, na toj slici su bili Denis, Gorica i beba od neka dva meseca.

"Slikana je dva dana pre nego što je otišla. Tvoja majka nije siroče, ima roditelje. U stvari, imala ih je, ne znam da li su još živi, nakon svega što im je priredila kad je otišla sa tobom. U svakom slučaju, njena majka, otac i ja smo u svakom trenutku bili uz nju, ugađali joj u svemu što je zamislila. Ja sam je podržao da upiše fakultet. Pristao sam da ja odustanem od svog, zaposlim se i radim, da ona ide na fakultet, a da njena majka čuva tebe. I to ju je smirilo, pa sam pomislio da je to ipak bila samo jedna prolazna faza. Narednih meseci je sve bilo u redu, išla je na fakultet, voleli smo se i niko nije bio srećniji od mene. Jedva sam čekao da se rodiš, a njeni roditelji su nam pomagali u svemu. Divni su ljudi. Radovali su se unučetu. I najzad si se rodila. Mezimica bake i deke, otimali smo se ko će te više držati i ko će joj više pomoći. Niko od nas nije ni slutio da te uskoro nećemo videti više. Ni tebe ni Goricu. Tu noć sam radio treću, a tvoji baka i deka su legli da spavaju, kao i svaku prethodnu noć. Ništa nije bilo drugačije, dok nisam došao ujutru. Vas dve nije nigde bilo. Prvih godinu dana smo vas bez prestanka tražili, njena majka je pala u depresiju od tuge za vama. Nakon toga su mi rekli da idem i nastavim svoj život, da sam mlad i da ne treba da provedem život u traganju. Otišao sam, došao sam ovde i još tri godine se redovno vraćao da vas tražim i da ih obiđem. Nakon toga sam digao ruke, oženio se ovde, ali nikad nisam zaboravio."