Njen spas -Završena-

Dvadeset drugo poglavlje

"Zaspala je.", Lav je promrmljao i seo na stolicu.

Za stolom su sedeli Mitke, Alehandar, Dimitri i Denis. "Odlično. Lave, mislim da je vreme da krenemo sa konkretnom osvetom. Svi su mu okrenuli leđa. Stranka, vlada, narod. Nema potrebe da više čekamo."

Lav je klimnuo glavom. "Slažem se, ali prvo moram da obezbedim Ivani da dobije odgovore od Gorice.", promrmljao je.

Nisu ni primetili da neko stoji kraj vrata i sve ih sluša. "Kakve odgovore?"

Uzdahnuo je. "Želi da zna zbog čega je ona, njena majka, dozvolila da joj se to dešava godinama. Vi... Vi ste samo videli snimak, ali ja znam mnogo više, Denise."

Denis je uzdahnuo. "Nisam tako siguran u to, Lave. Misliš li da ima snage da se suoči sa njom?"

"Mislim da ima. Ja ću biti sa njom u svakom trenutku i neću dozvoliti da padne. Još nešto, Igor je moj."

"Lave..."

Odmahnuo je glavom. "Moj je."

"Dobro, neka bude, mada i dalje nisam siguran da je dobro da Ivana bude tu."

"Neće biti tu. Dovešćemo je, pitaće šta ima i Dimitri će je vratiti kući."

Dimitri je prevrnuo očima. "Od sve zabave meni ostaje trčanje."

Denis je klimnuo. "Dobro, onda kakav nam je plan? Vi mnogi bolje poznajete teren ovde, nego mi, Lave."

"Naše staro skladište?", Mitke je upitao.

Lav je klimnuo. "Dovoljno je odvojeno od grada i vrlo lako ćemo ih namamiti tamo. Druga stvar, poznajemo okolni teren i obezbedićemo se da sve prođe u najboljem redu. Nakon što Ivana završi razgovor sa Goricom, Dimitri će je odvesti kod Nikoline, a mi ćemo završiti ostalo. Denise, ti ćeš doći nakon što ona ode."

"Denis će doći sa nama. Želim da joj vidim lice kad vidi da sam našla tatu.", Ivana je tiho rekla sa vrata.

Lav se trgao i okrenuo. Osmehnula mu se, prišla mu i sela kraj njega. "Od kad si tu?"

"Od početka, čula sam te kad si izašao iz sobe.", promrmljala je. Pogledala je u Denisa. "I sve znam. Čula sam sve i to me ne zanima, tata. Živela sam sa elitom, upropastili su mi život, uzeli su mi sve što su mogli. Ponos, dostojanstvo, sreću. Bukvalno sve. Bila sam očajna, toliko da sam pristala da sa grupom kriminalaca, koji su me oteli, kako bi od Igora tražili lovu, pristala da odem u Rusiju. Sigurnije sam se osećala sa njima takvima, koje sam videla prvi put, nego sa tim finim, poštenim ljudima iz visokog društva. I sa njima sam prvi put osetila da nekome zaista pripadam i da je nekome stalo.", tiho je rekla. "Mene ne zanima čime se baviš.", dodala je.

Uzdahnuo je i osmehnuo se. "U redu, hvala ti."

Odmahnula je glavom. "Samo mi žao što nisam uz tebe provela svoje detinjstvo. Nije ni važno, verovatno je tako moralo da bude. Hoću da prisustvujem svemu."

"Ne.", Lav je tvrdo rekao. Koliko god da je znao da je ona i te kako svesna ko je on i šta je, nije želeo da vidi koliko surov može da bude.

Pogledala ga je. "Imam pravo na to, Lave.", mirno je rekla. "Imam pravo da ih gledam kako umiru u mukama, koje su meni nanosili godinama."

"Imaš, ali ne treba to da radiš, Ivana.", Alehandar je tiho rekao.

"To je tvoje mišljenje, Alehandre, ali ja moram da ih vidim da plaćaju za sve ono što su mi uradili. Moram."

"U redu, ideš i ti."

"Mitke...", Lav je zarežao.

"Daj joj to, inače nikad zaista neće krenuti dalje, Lave."