Njen spas -Završena-

Dvadeset treće poglavlje

Stajala je ispred ogledala i gledala se. Na sebi je imala crne pantalone, crnu košulju i crne cipele na štiklu, dok joj je duga kosa bila skupljena u konjski rep."Predivna si.", Lav je tiho rekao, prišao joj sa leđa, zagrlio je i poljubio je u vrat. "Jesi li spremna da krenemo?"

Osmehnula mu se i klimnula glavom. "Jesam, možeš li samo da me sačekaš dok odem u wc?"

Klimnuo je glavom i slatko je poljubio. "Taman dok umirim majku, izludeće oca od jutros."

"Hvala ti.", promrmljala je i uzvratila mu poljubac. Sačekala je da izađe iz sobe, pa se sagla i ispod kreveta izvukla svoju torbu, koju je donela iz Rusije. Otvorila ju je i pogledala unutra. Osmehnula se i izvadila pištolj iz njega. Izvadila je šaržer i videla da je pun. "Odlično.", promrmljala je. "Ja ću biti ta koja će vam presuditi, niko drugi.", mirno je rekla, a onda ustala, podigla košulju i zavukla pištolj iza leđa, pa je ponovo vratila na mesto i pogledala se. Nije želela da ga iko od njih primeti, bila je sigurna da joj ovo ne bi dozvolili, a ona je znala da će pravi mir naći tek kad bude dobila zadovoljštinu. Zato je i insistirala da ide sa njima. Mnogo više joj je bilo stalo do toga, nego do Goricinih odgovora. Šta bi ona mogla da joj kaže, osim onoga što je i sama znala, a to je da ne samo što je nije volela, već ju je mrzela iz dna duše. I kao da je bio bitan razlog, bitno je ono što su joj oni uradili. I još bitnije je da će danas oboje umreti od njene ruke. Duboko je udahnula, navukla jaknu i izašla van. "Šta se ovde događa?"

Lav ju je mučenički pogledao. "Udružile su se protiv mene. Ne dozvoljavaju da kreneš sa nama."

Zasmejala se, pa prišla Katji i Lavovoj mami. "Ja moram da idem sa njima i tu nema rasprave."

"Zašto?"

"Zato, Katja, što želim neke odgovore, koje može da mi da samo Gorica."

"Kakve odgovore, dete? Pusti to, to više nije bitno. Ostavi to u prošlosti, gde i pripada. Neka muškarci obave to što imaju, a ti ostani ovde sa nama. Na sigurnom."

Slatko se nasmejala i poljubila svekrvu. "Sve dok ne dobijem te odgovore, to neće biti prošlost za mene. Proganjaće me ceo život. I tamo ću biti na sigurnom uz svog oca i muža, a tvog sina. Sutra ću ti skuvati kafu, a ti ćeš meni napraviti onu tvoju čuvenu pitu, važi?"

Žena je klimnula glavom i krajičkom marame izbrisala suzne oči. "U redu, ako već moraš, onda idi."

Klimnula je glavom, poljubila je još jednom, pa pogledala u Katju. "Javiće vam Dimitri sve, ne brini.", rekla je i zagrlila.

Katja ju je zagrlila, a onda je odmakla od sebe kad je napipala pištolj iza njenih leđa i razgoročeno je pogledala. Ivana joj je neprimetno pokazala da ćuti. Klimnula je glavom. Osmehnula joj se, poljubila je u obraz, a onda se okrenula ka Lavu i pogledala ga. "To se tako radi.", rekla je i nacerila se.

Prevrnuo je očima. "Jesi li spremna?"

Klimnula je, uzeo ju je za ruku i poveo je van. Stala je na samim vratima i pogledala u obe žene. "Brzo ćemo biti kući, nemojte da brinete.", tiho je rekla i izašla sa Lavom iz kuhinje.

Lavov otac ih je dočekao ispred vrata. "Moje je da pokušam da te odgovorim od ovoga, dete. I zbog tebe i zbog mog mentalnog zdravlja. Ostavljaš me sa dve džangrizave veštice."

Ivana se zasmejala, pa spustila ruke na njegova ramena. "Obećavam da ću biti dobro. Obećala sam im da će sve biti u redu i da će im se Dimitri javljati, mislim da neće biti toliko džangrizave."

Klimnuo je i zagrlio je. "Šta god da si naumila učini, samo se vrati kući.", prošaputao je kad je i on napipao pištolj.

Klimnula je glavom. "Obećavam.", isto tako tiho je rekla, odvojila se od njega i ponovo uhvatila Lava za ruku. "Vidimo se sutra.", mirno je rekla, pa krenula za njim. Otvorio joj je zadnja vrata, Ivana se još jednom okrenula ka Jovi, klimnula glavom, pa ušla unutra. Lav je ušao za njom i zatvorio vrata za njima.