Njen spas -Završena-

Prolog

"To se traži, mala, rasturićemo ih u nedelju.", Mihajlo je rekao Ivani.

Otresla je ruke, prokleto su je bolele od toliko udaraca u džak. "Moje prvo finale, treneru."

Klimnuo je. "Od početka sam znao da ćeš nas odvesti na svetsko prvenstvo."

Zasmejala se. "I te kako, u to nemoj ni da sumnjaš.", promumlala je dok je stavljala rukavice u torbu.

"Kakva je situacija kući?", zabrinuto je upitao. Znao je da ima probleme, iako nikad nije pričala o detaljima.

"Biće jednog dana bolje.", mirno je rekla i pogledala ga. "Onog dana kad on umre."

"Ivo..."

Odmahnula je glavom. "To sad nije bitno, bitno je samo finale, treneru. Moram da idem, jebote, imam 24 godine i još me kontroliše. Bar mi je skinuo one njegove gorile sa vrata.", progunđala je, uzela torbu namignula mu i izašla iz sale. Krenula je trčećim korakom kući. Kuća joj se nalazila na pola kilometra od teretane, u samom krugu dvojke. Trčala je pored velelepnih vila, ni ne obraćajući pažnju na njih. Mrzela ih je, mrzela je taj kraj i ljude u njemu. Fine, kulturne, obrazovane, ali samo na površini. U unutrašnjosti bića ih je većina bila trula i pokvarena, poput njenog očuha. Najednom joj je iz mračne ulice krupan muškarac sa fantomkom na licu preprečio put. Iznenađeno je stala, a onda se povukla korak unazad. Krenuo je ka njoj, bacila je torbu i zauzela stav za borbu. Nije joj padalo na pamet da beži, nikad više nije želela da dopusti jednom muškarcu da je natera da se sklanja i stoji joj na putu. Prva ga je udarila i, iako je pokušao da joj uzvrati, njena brzina i utrenirano znanje su bili nadmoćniji te ga je oborila posle par udaraca. Podigla je torbu, pogledala ga, a onda potrčala ka svojoj kući.

"Kasniš."

Pogledala je u očuha modro plavim očima. Dugo se već nije usuđivao da joj priđe, niti da je ponovo udari, ali je psihički urnisao svaki jebeni dan. On je bio razlog što je sa petnaest godina upisala kik-boks, ali je posle zavolela taj sport i ostavljala i srce i dušu u ringu.

"Gde si bila?"

"Gde i uvek.", hladno je odgovorila i pogledala je u majku, koja je mirno sedela na fotelji. Mržnja koju je osećala prema oboma je bila opipljiva. "Idem u svoju sobu.", promrmljala je i otišla na sprat. Šetala je kao lav u kavezu. Znala je da nema šanse da pobegne od njih, očuh joj je bio previše moćan i gde god da se skloni, našao bi je. Iako mu to nije pokazivala, svaki put bi je strah paralisao kad bi se našla u njegovoj blizini. Uzdahnula je i tiho zamolila Boga da joj da izlaz iz ove situacije, samo jednu šansu koju bi iskoristila.