Njen spas -Završena-

Sedamnaesto poglavlje

Ivana je stajala kraj prozora i zabrinuto ćutala već čitava dva sata. "Ivana, sine, sedi ovde.", Lavova majka je rekla.

Uzdahnula je, vratila se do stola i sela na stolicu. "Žao mi je, ali ja jednostavno ne mogu da ne brinem.", tiho je rekla.

Starica se osmehnula. "Ja te razumem, mi žene smo takve. I Jovo brine, noćima sam znala da ustanem i nađem ga kako gleda kroz taj isti prozor. Čekao ga je. Uvek bi pronašao neki izgovor, nikad nije priznao da mu nedostaje i da brine. Kao što to radi i sad. Imamo sasvim dovoljno iscepanih drva za sedam dana, ali...", rekla je i slegnula ramenima.

"I ja sam želela da trčim, to je jedino što mi pomaže da skrenem misli i opustim se, ali Dimitri mi ne dozvoljava, kaže kasno je.", promrmljala je.

"Onda si mi mogla praviti društvo i pomoći mi da umesim kolače. Sutra nam je krsna slava. Odavno imamo samo još jedan stariji par sa kojim lomimo kolač, ali navika je ostala da spremam."

Ivana se osmehnula i klimnula glavom. "Hoću, ali ne garantujem da ću biti od neke pomoći. Kako sam već rekla Lavu, u teoriji se razumem u sve, u praksi ni u šta.", progunđala je i ustala.

Starica se nasmejala. "Mlada si, biće vremena. Dođi."

Ivana joj se osmehnula i krenula za njom. Ako ništa drugo, biće od pomoći ovoj dragoj starici, a možda i uspe da skrene misli sa Lava i noćašnjeg sastanka. 

Igor se dovezao do Lipovačke šume i skretanja za Barajevo, gde ga je čekao Kalinić u svom automobilu. Parkirao se iza njega i obojica su izašli van. "Dobro veče, Igore."

Klimnuo je. "Dobro veče, Kaliniću. Jesi li siguran u ovo?"

"Jesam, prestani da brineš bez razloga, Igore. Nikad ni tebe ni sebe ne bih doveo u opasnost, a još manje moju sestru, ženu i Nikolu. Znam da si mi jedino ti sigurnost."

Igor je klimnuo glavom. Rešio je da mu prećuti da je izbačen iz stranke i da više nema nikakvog uticaja. Plašio se da bi mu u tom trenutku i Kalinić okrenuo leđa, ionako je samo iz straha za sestru, koju je Igor držao u šaci pristao da bude uz njega i sve prikriva. "U redu, razumem. Kako ćemo..."

"Ostavićeš svoj automobil ovde, Igore, ne želimo da te iko nekim slučajem vidi. Shvataš da bi to moglo pogoršati stvari."

Klimnuo je glavom. "Znam, hajde onda da krenemo.", promrmljao je i ušao u Kalinićeva kola.

"Pa, ptičica je tu. Kreći za njima.", Mitke je progunđao.

Lav je klimnuo i polako pokrenuo automobil. Zapalio je cigaretu i vozio na sigurnoj udaljenosti, kako Igor ne bi primetio da ih prate. "Pokušavam da obuzdam želju da ga ne ubijem čim izađe iz automobila. I sve znam, ali..."

"Razumem te. I ja bih želeo da mu otkinem jaja da je Nikolina na Ivaninom mestu, ali baš zbog Ivane moramo da radimo korak po korak. On je očajan u ovom trenutku,  a mi ne znamo da li bi se sve završilo njegovom smrću. Čak i da se završi, mislim da Ivana ne bi podnela ukoliko bi te zatvorili."

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Znam da ne bi, a ja nikad ništa ne bih uradio što bi je povredilo."

"Odlično, onda samo o tome razmišljaj večeras.", progunđao je. Lav je parkirao automobil, u šumarku iza napuštenog skladišta .

"Ne brini.", progunđao je i izašao van. Video je senke kako se kreću iza drveća i znao je da su to Alehandrovi ljudi, spremni na sve, ukoliko bilo šta pođe po zlu. Takođe je znao da su on i Mitke jedini iz njegovog klana. Nije želeo da rizikuje bilo šta i da budu otkriveni. Prikrali su se skladištu baš u momentu kad su Igor i Kalinić ušli unutra.