Njen spas -Završena-

Dvadeset sedmo poglavlje

"Ivana, sine, to je zaista daleko za nas. Uostalom, ko će čuvati sve ove životinje?", Jovo je mučenički rekao. Već treći dan je išla za njima i moljakala ih da krenu sa njima za Tokio. 

"Idemo avionom, nije toliko daleko. I to je samo neko vreme, može čika Mijat da ih pričuva."

Lav je u tom trenutku ušao u kuhinju i prevrnuo očima. Po izrazu lica svojih roditelja znao je o čemu je reč. "Dušo, zaista mislim da je vreme da odustaneš.", nežno je rekao, prišao joj i slatko je poljubio.

Pogledala ga je, uzvratila mu poljubac i umiljato nosem prešla preko njegovog. "Ali..." Izvio je obrvu. "Dobro, odustajem, mada bih volela da idu sa nama."

Zasmejao se. "Znam, ali zvaćeš ih svaki dan."

"Dobro.", promumlala je.

Ponovo ju je poljubio. "Jesi li spremna? Bolje je da danas krenemo, sutra u pet ujutru moramo da budemo na aerodromu."

Klimnula je glavom, pa zagrlila prvo ženu, a onda i Jovu. "Zvaću vas svaki dan."

Jovo se nasmejao. "Ne brini ti za nas, brini samo i isključivo o sebi."

Klimnula je glavom, Lav ju je uhvatio za ruku i poveo je sa sobom. "Jesi li nervozna?"

Uzdahnula je i pogledala ga. "Veoma. Želim tu medalju, ali me je veći strah na reakcije novinara. Ceo svet..."

Prevrnuo je očima. "Ceo svet će upoznati Ivanu Martić, novu šampionku u kik boksu. Sve ostalo je nebitno."

Zasmejala se, uzela njegovu šaku u svoju i slatko je poljubila. "Volim te."

Sledećeg dana su poleteli sa beogradskog aerodroma ka Dohi, a odande ka Tokiu. "Vidi ko te čeka.", Lav joj je tiho prošaputao na uvo, kad su izašli sa tokiskog aerodroma. 

Kriknula je i poletela Katji u zagrljaj. "Ne mogu da verujem da ste ovde.", zacikala je, poljubila je, a onda zagrlila Denisa, Dimitra, pa i sestre. "Stvarno ste svi došli!"

Katja se nasmejala. "Zar si zaista mislila da ćemo propustiti da te vidimo na olimpijadi? Ni za živu glavu."

Nasmejala se. "Ne mogu da verujem da mi niko od vas ništa baš nije rekao.", nasmejano je rekla i prekorno pogledala u Dimitra.

Zasmejao se. "Rekao bih ti ja, ali su mi keva i Mili po ceo dan sedele na glavi. Mili je sa detetom u sobi, spava, ali ćemo svi zajedno u obilazak Tokia. Hajde sad, taksisti nas čekaju."

Klimnula je glavom i krenula za njima, dok je jako stezala Lava za ruku. Bila je okružena svim ljudima koje je volela, ali ju je ovaj ogromni grad plašio. Ušla je u taksi, Lav je seo do nje i jako je zagrlio. "Šta je problem, lepotice?", nežno je upitao.

Slegnula je ramenima. "Ne znam, ali se mnogo opuštenije osećam u Krajkovcu.", promrmljala je.

Pogledao ju je i prešao nosem preko njenog, a onda je slatko poljubio. "Svideće ti se i ovde, obećavam. Uostalom, ovde smo samo dok ne uzmeš tu medalju i idemo kući.", nežno je rekao.

Uzvratila mu je poljubac i spustila glavu na njegovo rame. Znala je da se glupo ponaša, nije imala ama baš nikakvog razloga za strah, ali ipak se najbolje osećala u miru Krajkovca. Sa svim tim poznatim licima oko sebe. Većina meštana je bila starije generacije i svi su je gledali i ponašali se prema njoj kao da je njihovo dete. "Izvini."

Naredna dva dana su proveli lutajući po Tokiu i razgledajući ga. Ivana se pomalo opustila, dok je sa svojom porodicom razgledala i komenatrisala Tokio, ali nikad dovoljno da bi i na trenutak pustila Lavovu ruku. Treći dan su počele pripreme za olimpijadu. "Dobro, bolja si od svih njih, a ovu Kineskinju ćeš razbiti na samom startu.", Mihajlo je nasmejano rekao, dok su čekali njenu borbu.