Posle škole sam stajala i pričala sa devojkama čekajući Jakova da idemo kući.
- Zdravo devojke, kako ste? Kako ste prošle kod Mrkše? - začula sam Jakovljev glas.
- Ma jao, ne pitaj ništa, imali smo četiri grupe ali tvoja sestra - devojka se izvukla. - počela je Oli i na ovo pominjanje mene se nasmešila.
- Što? Kako si se izvukla? Idem tri godine u ovu školu i ovo je četvrta, kako kod nje može da se izvuče, prosvetite me. - odvratio je Jakov.
- Možeš ako si Sofia Kostov i imaš 100 bodova na inicijalnom i onda ti dā da radiš neko onlajn takmičenje. - odgovorila je Dora.
- Ali ti nisi Sofija Kostov i ništa od toga. Samo da znaš da sam zbog tebe mogla dobiti ukor danas. - rekla sam Jakovu a zatim ljuto prekrstila ruke.
- Što zbog mene? Nismo se videli ceo dan u školi. - Jakov je pokušao da se odbrani.
- Zato što si bio pametna budala i poljubio me jutros. Naravno, dežurne opajdare su to videle i posle to pričale pred svima. Tad sam ja njoj zbrinula šamar. - ukratko sam objasnila.
- Ti si nekome udarila šamar? - začuđeno je upitao Jakov.
- Jao, još da si video kakav. - dodala je Ali.
- Glupača se odmah žalila razrednoj. - dodala je Dora.
- I šta se onda desilo? - upitao je Jakov.
- Ništa, Sofija je postala predsednik odeljenske zajednice. - rekla je Oli.
- Da, sad me zafrkavate. - rekao je Jakov namrštivši se.
- Samo sam htela da ti čestitam na hrabrosti koju si pokazala jutros. Verujem da ćeš nam biti dobar predsednik. - prišla mi je jedna devojka, Isidora, kojoj samo znam ime.
- Hvala Isidora, jednostavno, takva sam. - odgovorila sam uz osmeh.
- Čekaj, to je stvarno? - upitao je Jakov.
- Ma ne, mi tebe lažemo. - rekla sam odnahujući rukom.
- Ne, nisam to rekao, samo mi je bilo čudno. Hajde, vodim te na kolač, predsednice. - rekao je Jakov uz njegov neodoljivi smešak.
- Ne znam, imam domaći iz engleskog i moram da ponovim biologiju. - mrzovoljno sam rekla gledajući u neodređeno.
- Ma ti si luda, kao nećeš stići da uradiš domaći i ponoviš biologiju. Idi, opusti se malo. - rekla je Oli i skoro me gurnula na Jakova.
- Dobro, idemo. - kratko sam odgovorila.
Otišli smo do jedne poslastičarnice koja je bila blizu škole, u jednoj maloj zavučenoj ulici. I ona je bila takva, mala i ušuškana. Ambijent je bio veoma lep, sve je bilo tako slatko i mirisalo je na kolače.
- Ne znam da li ću ja ovo moći da podnesem. - kratko sam rekla uzimajući zalogaj kolača.
- Šta to? Šta nije u redu? - upitao je on ozbiljno.
- Pa sve ovo sa nama. U školi pričaju kako se ljubim sa bratom iako znaju da mi zapravo to nisi. Kod kuće, kakva je situacija? Kao su prihvatili a zapravo nisu. Da li si video kako se Aleksej ponaša? - pitala sam dok mi se suza slivala niz obraz.
- Nemoj da plačeš, sve ovo će proći. Malo crnog, malo belog i to je život, sećaš se? To si ti meni rekla. Ja znam da si ti jaka. - rekao je on jednom rukom brišući moju suzu a drugu ruku stavivši preko moje.
- Ne znam da li sam jaka. Zapravo, bila sam jaka u drugim segmentima života ali u ljubavi izgleda nisam. Mislim da ovo treba da prekinemo još dok je vreme, neće to ići ovako. - rekla sam dok su mi suze ponovo navirale.
- Ti to ozbiljno? - upitao je on u neverici.
- Zar izgledam kao da se šalim? - uzvratila sam pitanjem na pitanje.
- Ne izgledaš kao da se šališ ali mislio sam da ti značim. - odgovorio je on spuštajući pogled.
- Značiš mi, naravno da mi značiš ali okolnosti su takve. Moramo vreme pustiti da pokaže svoje. - rekla sam pomalo hladno.
- Ali, šta se desilo od jutros? Jutros je sve bilo u redu, bili smo srećni. - upitao je Jakov.
- Razmišljala sam, tako je najbolje, za sad. Ima i drugih devojaka kojima se sviđaš i koje te možda čak i istinski vole, recimo Petra. - rekla sam na šta je on podigao obrve i samo se namrštio.
YOU ARE READING
Crno i belo - život •završena•
RomanceŽivot nije crna rupa bez dna iako nam nekad tako izgleda. Život nije ni bela svila koja nas krasi iako bismo to voleli. Šta je onda život? Život je sve ono između crnog i belog. Kako život vidi šesnaestogodišnja devojka koja je osetila 'ukus' belo...