14. deo

162 10 0
                                    

Otišla sam u sobu i spakovala svoje stvari. Nisam spakovala puno stvari,valjda nećemo biti dugo. Levom rukom sam vukla svoj crveni kofer a u desnoj sam nosila Songitu. Kad sam izašla iz sobe,dok sam zatvarala vrata, Jakov je izašao iz svoje sobe koja je bila pored.

- Gde ti ideš? Nije valjda da se vraćaš u Dom? - upitao je uz neki ciničan osmeh.

- Na Vašu žalost gospodine Jakove,moj odgovor je ne. Sviđalo ti se to ili ne,ja sam sad Sofija Kostov. - rekla sam uz smešak.

- Ma znam,samo sam te sprdao. Gde ideš seko? - upitao je on uz malo topliji osmeh.

- Isto gde i ti,bato. - rekla sam uz osmeh.

- Šta ćeš ti tamo? - upitao je on.

- Pa valjda ti je bolje ako imaš kozu sa kojom ćeš se svađati? Šta ćeš tamo sam? Tamo nema ni neta. - rekla sam ja i krenula da pođem dole.

- Ti si prisluškivala moj razgovor? - pitao je on i stao tako da ne mogu da prođem.

- Ne nego si se ti suviše drao. - rekla sam i pokušala da se izvučem iz barikade koju je napravio.

- Poneću ti kofer. - rekao je.

Šta? - upitala sam.

- Kofer kozice. - rekao je on i pružio ruku ka mom koferu.

- Ko bi rekao da će čuveni Jakov Kostov da nosi moj kofer? - upitala sam kroz smeh.

- Jakove, jesi spreman? - začuo se Oliverov glas odozdo.

- Jesam kapetane. - odgovorio on kroz smeh.

Stvarno je neverovatan,pre pola sata je bio toliko ljut,mislila sam da će eksplodirati a sad deluje srećno.
Sišli smo dole a delegacija u vidu mame, Dude, Davida i Alekseja nas je čekala. Dudi je bilo super jer je tek došla, Davidu je bilo kao svejedno a Aleksej kao da je bio ljut.
Pozdravili smo se sa svima.

- Ako bude bio bezobrazan prema tebi,samo meni reci. - rekao je Aleksej tiho kad sam ga poljubila u obraz.

- Važi. - rekla sam tiho i namignula mu.
Kada je trebalo da uđemo u auto, Jakov je prišao,otvorio vrata i kratko rekao - izvoli.

Dobar potez,otvorio mi je vrata i ispao džentlmen pred porodicom da bi on seo napred. - pomislila sam.

Međutim,tu sam se prevarila. Nakon što je zatvorio moja vrata,prošao je sa druge strane i seo.

Ne sediš napred? - kratko sam upitala?

- Ne. - on je odgovorio takođe kratko.

- A da si seo malo dalje od mene? - upitala sam pošto je seo na mesto u sredini a ne levo.

- Plašiš se moje blizine? - upitao je.

-Zašto bih? - odgovorila sam.

- Onda nema nikakvih problema. - rekao je on.

Već smo odavno izašli iz grada,gledala sam kroz prozor,zalazeće sunce je obasjavalo predele kroz koje smo prolazili.

Bacila sam pogled i videla 110 km/h.

- Izvini,možeš li da voziš malo sporije? - upitala sam tiho.

- Šta? Plašiš se ove brzine? - upitao je Jakov.

- Ne plašim se ove brzine,bilo koja brzina može biti opasna. Poslednji put kad sam negde putovala autom van grada bilo je to sa mamom i tatom. Isto je ovako bilo lepo veče,gledala sam kroz prozor,pošli smo na more. - govorila sam sve tiše i sve teže a onda sam osetila suzu koja se sliva niz moj obraz.

- U pravu je,uspori malo ćale. - rekao
je Jakov stavivši svoju ruku preko moje. 

Crno i belo - život •završena•Where stories live. Discover now