Otišla sam u sobu i spakovala svoje stvari. Nisam spakovala puno stvari,valjda nećemo biti dugo. Levom rukom sam vukla svoj crveni kofer a u desnoj sam nosila Songitu. Kad sam izašla iz sobe,dok sam zatvarala vrata, Jakov je izašao iz svoje sobe koja je bila pored.
- Gde ti ideš? Nije valjda da se vraćaš u Dom? - upitao je uz neki ciničan osmeh.
- Na Vašu žalost gospodine Jakove,moj odgovor je ne. Sviđalo ti se to ili ne,ja sam sad Sofija Kostov. - rekla sam uz smešak.- Ma znam,samo sam te sprdao. Gde ideš seko? - upitao je on uz malo topliji osmeh.
- Isto gde i ti,bato. - rekla sam uz osmeh.
- Šta ćeš ti tamo? - upitao je on.- Pa valjda ti je bolje ako imaš kozu sa kojom ćeš se svađati? Šta ćeš tamo sam? Tamo nema ni neta. - rekla sam ja i krenula da pođem dole.
- Ti si prisluškivala moj razgovor? - pitao je on i stao tako da ne mogu da prođem.
- Ne nego si se ti suviše drao. - rekla sam i pokušala da se izvučem iz barikade koju je napravio.
- Poneću ti kofer. - rekao je.
Šta? - upitala sam.
- Kofer kozice. - rekao je on i pružio ruku ka mom koferu.
- Ko bi rekao da će čuveni Jakov Kostov da nosi moj kofer? - upitala sam kroz smeh.
- Jakove, jesi spreman? - začuo se Oliverov glas odozdo.
- Jesam kapetane. - odgovorio on kroz smeh.
Stvarno je neverovatan,pre pola sata je bio toliko ljut,mislila sam da će eksplodirati a sad deluje srećno.
Sišli smo dole a delegacija u vidu mame, Dude, Davida i Alekseja nas je čekala. Dudi je bilo super jer je tek došla, Davidu je bilo kao svejedno a Aleksej kao da je bio ljut.
Pozdravili smo se sa svima.- Ako bude bio bezobrazan prema tebi,samo meni reci. - rekao je Aleksej tiho kad sam ga poljubila u obraz.
- Važi. - rekla sam tiho i namignula mu.
Kada je trebalo da uđemo u auto, Jakov je prišao,otvorio vrata i kratko rekao - izvoli.Dobar potez,otvorio mi je vrata i ispao džentlmen pred porodicom da bi on seo napred. - pomislila sam.
Međutim,tu sam se prevarila. Nakon što je zatvorio moja vrata,prošao je sa druge strane i seo.
Ne sediš napred? - kratko sam upitala?
- Ne. - on je odgovorio takođe kratko.
- A da si seo malo dalje od mene? - upitala sam pošto je seo na mesto u sredini a ne levo.
- Plašiš se moje blizine? - upitao je.
-Zašto bih? - odgovorila sam.
- Onda nema nikakvih problema. - rekao je on.
Već smo odavno izašli iz grada,gledala sam kroz prozor,zalazeće sunce je obasjavalo predele kroz koje smo prolazili.
Bacila sam pogled i videla 110 km/h.
- Izvini,možeš li da voziš malo sporije? - upitala sam tiho.
- Šta? Plašiš se ove brzine? - upitao je Jakov.
- Ne plašim se ove brzine,bilo koja brzina može biti opasna. Poslednji put kad sam negde putovala autom van grada bilo je to sa mamom i tatom. Isto je ovako bilo lepo veče,gledala sam kroz prozor,pošli smo na more. - govorila sam sve tiše i sve teže a onda sam osetila suzu koja se sliva niz moj obraz.
- U pravu je,uspori malo ćale. - rekao
je Jakov stavivši svoju ruku preko moje.
YOU ARE READING
Crno i belo - život •završena•
RomanceŽivot nije crna rupa bez dna iako nam nekad tako izgleda. Život nije ni bela svila koja nas krasi iako bismo to voleli. Šta je onda život? Život je sve ono između crnog i belog. Kako život vidi šesnaestogodišnja devojka koja je osetila 'ukus' belo...