Crno i belo - život •završena•

45. deo

Pokucala sam na vrata Aleksejeve sobe.

- Ko god da si, odlazi, ne želim ni sa kim da pričam! - čuo se njegov glas.

- Ni sa mnom? - odvratila sam sa ove strane.

- Dobro, uđi. - rekao je kratko.

Polako sam ušla i zatvorila vrata, ležao je na krevetu i nešto gledao po telefonu. Dok sam prilazila, krišom je obrisao jednu suzu.

- Aleksej, zašto si plakao? - upitala sam sedajući pored njega.

- Nisam, odakle ti to? - uzvratio je ustajući u krevetu.

- Videla sam, nemoj se foliranti. - rekla sam i štipnula ga za nos kako bih ga oraspoložila.

- Zašto si izabrala baš njega? - upitao je mršteći se.

- Nisam ja njega birala, nego jednostavno se desilo. I kako to misliš ' baš njega ' ? Između koga sam birala? - odvratila sam pitanjem na pitanje.

- A šta meni fali? - pitao je on kratko.

- Aleksej... - krenula sam zbunjeno.

- Šta ' Aleksej' ? Dobro, malo sam deblji od njega jer ne treniram ali to se moglo srediti. Sećaš se kako te je izvređao kad si došla? Ko te je branio tad? Ja. Zašto si mu sve tako brzo zaboravila? - izgovorio je nešto što nisam očekivala.

- Ali Aleksej, ti si mi... - opet nisam završila rečenicu.

- Šta? Brat? Da, isto koliko i on i David. - rekao je on.

- Da, u pravu si, sasvim si u pravu. Vidi, i Jakov i ja smo pokušali da potisnemo svoje emocije ali jednostavno nije išlo. Nisam želela da te povredim na bilo koji način. Nemoj da se ljutiš na Jakova, on nema veze sa ovim. On ti nikako ne bi mogao biti suparnik, on je tvoj brat. Ne želim biti gruba, da nije on tu, na njegovom mestu opet ne bi bio ti. Ne vidim te tako, ti si za mene mlađi brat. Aleksej, ti uskoro puniš četrnaest godina. Ti treba da nađeš devojku svojih godina. Ja sam za tebe matora. Nemoj se ljutiti, molim te. - rekla sam stavljajući ruku na njegovo rame.

- Dobro, trebao mi je ovaj razgovor. Hvala ti što si mi to sve rekla jer bih gajio lažnu nadu iz dana u dan. Može jedan zagrljaj, seko ? - upitao je on pružajući ruke.

Naravno, nisam mogla da ga odbijem a istovremeno sam znala da je to mač sa dve oštrice. Četrnaestogodišnjak koji mi je pre desetak minuta rekao da gaji simpatije prema meni, sad traži moj zagrljaj kao sestre. Meni nije problem jer ja to vidim tako ali ne znam kako će se on osećati.

Aleksejeva perspektiva

Tata nas je pozvao u dnevnu sobu jer moramo nešto važno da saznamo. Šta li je sad? Dolaze Jakov i Sofija. Jakov izgleda nervozno a Sofija postiđeno. Jakov počinje sa nekom pričom kako je bio loš prema Sofiji na početku što je i tačno. David zaključuje da su njih dvoje u vezi. U tom trenutku mi je pao mrak na oči, razbio bi kompjuter i Sony i sve. Ja sam je prvi video, prvi sam provodio više vremena sa njom a on mi je uzeo pred nosem, moj rođeni brat.

- Dobro, šta? Hoće li sad tu po ceo dan da se ljube pred nama? Hoće li se venčati? Kad im pravite svadbu? - bilo je zadnje što sam izgovorio dok sam bio dole, okrenuo se i otišao.

Ušao sam u sobu i bacio se na krevet. Suze su mi krenule, osetio sam se nemoćno. Kroz par minuta neko je pokucao na moja vrata, to je bila ona. Sela je pored mene na krevet. Rekla mi je da se ne ljutim na Jakova jer i da nije sa njim, ne bi izabrala mene jer sam mlađi od nje i da će me uvek videti kao mlađeg brata. Rekao sam da je u redu i da je dobro što mi je rekla da ne bih gajio lažnu nadu. Zatražio sam jedan sestrinski zagrljaj. Naravno, zagrlila me je i osećao sam se nekako drugačije, posebno. Biće teško da je zaboravim jer je tu i da je gledam sa mojim bratom a nju kao sestru.