Crno i belo - život •završena•

7. deo

Bude me zraci sunca koji su se rasuli po mom licu. U trenutku se trgnem jer sam zaboravila gde sam. Da,kad negde proveseš 10 godina,navikneš na to koliko god bilo loše ili čudno. Mada,meni tamo nije bilo toliko loše,imala sam Nikolu uvek uz sebe.
Ustala sam iz svog velikog kreveta i potražila šta ću obući. Izbor je pao na svetao teksas šorc i crnu majicu na kojoj je pisalo ' positive vibes' . Kosu sam podigla u neurednu punđu.

Krenula sam do kupatila ali neko mi je presekao put. Naravno,taj neko je bio Jakov.

- Šta hoćeš? - upitao je uputivši mi mrki pogled. Bio je u nekom crvenom šorcu a gore je bio bez majice.

Da prođem u kupatilo. - kratko sam rekla.

- Šta je? Šta buljiš? Nisi videla muškarca bez majice? O da, ti si odrasla u Domu,tamo samo mozeš da vidiš neke anoreksične. - rekao je on uz neki ironičan smeh.

Ovo me je stvarno povredilo,udarila sam mu šamar,gurnula ga i ušla u kupatilo.

- Nećeš ti tako sa mnom u mojoj kući! Videćeš ti još ko je Jakov Kostov! - čula sam kako viče.

- Šta je sad bilo? - čula sam Magdalenin glas.

- Vaša divna i mila ćerka mi je uradila šamar. - požalio se on.

- Šta si joj radio? - pitao je Oliver.

- Da uvek ja nešto radim,kako da ne. - pravdao se on.

Izašla sam iz kupatila.

- Dobro jutro. - rekla sam ljubazno.

- Dobro jutro mila,šta se desilo? - pitala je Magdalena.

- Normalno sam ustala i pošla u kupatilo,on je stajao na vratima,nije me pustao da uđem. Zatim je počeo da ističe svoj fizički izgleda i pita da li sam ikad videla zgodnog muškarca. Zatim je došao do zaključka da sam odrasla u Domu i da smo svi tamo anoreksični jer nemaju čime da nas hrane. Da,tačno je da sam ga udarila. Vama hvala što ste me doveli ovde ali ne mogu da dozvolim da me neko tako napada iako je vaš sin. Normalno je da branite svog sina i ako se ne možemo složiti,ja ću se vratiti u Dom. - objasnila sam.

- Jakove,nije u redu da se tako ponašaš. Idi,istuširaj se,smiri se,doručkovaćemo pa idemo u kupovinu. - rekao je Oliver.

Sišli smo dole da doručkujemo. Pored svakog tanjira od nas četvoro stajala je po jedna koverta. Njihove su bile plave,moja je bila roze.

- Kakve su ovo koverte? - upitala sam.

- To je novac za vašu kupovinu,uskoro će škola,treba da kupite određene stvari. Svako od vas je dobio 50 000. Želimo da se ponašate odgovorno i da dobro razmislite šta ćete da kupite. Aleksej, ovo nisu pare za igricu,procesor i ostale stvari za kompjuter. Razmisli  dobro da li ti treba jakna,patike,pantalone,neće biti dodatnog novca. Jakove,ti takođe dobro razmisli šta ti treba,nemoj kupiti patike od 35 000 pa da nemaš za nešto drugo. Davide,ti si odrastao i nisam primetio da imaš neka preterana trošenja tako da verujem da ćeš pametno ovo iskoristiti. Sofija,tebe ne poznajem dobro ali verujem da nisi neko hirovito dete. - rekao je Oliver.

- Meni ne treba toliko novca. Ja nisam nikad videla toliko novca na jednom mestu a ne da sam raspolagala njime. - rekla sam nervozno.

Jakov mi se nasmejao i složio neku facu kao da sam rekla ne znam šta.

- Sofi dušo,da li bi ti smetalo da ideš sama sa momcima? Znam da sam rekla da ćemo ići ali imam neodložne obaveze. - pitala je Magdalena.

- Ne smeta mi naravno. Idemo? - uputila sam pitanje Davidu i Alekseju.

- Čekaj, šta? Tako ćeš ići? - ubacio se Jakov.

- Da,šta mi fali? - uzvratila sam.

- Ništa,baš si top. - rekao je Aleksej.

- Hvala Aki. - odgovorila sam.

- Od kad ti komuniciraš sa nečim što nije kompjuter ili Sony? - Jakov je pecnuo Alekseja.

- A nećeš se šminkati i tako to? - pitao je Jakov.

- Ne idemo na bal nego u šoping. - rekla sam.

- Ahaha,neka si mu rekla. Pa on se obično sprema sat vremena a mi ga čekamo pa se naljutimo. Sad je hteo da tebe okrivimo što se dugo spremaš jer si žensko. - objasnio mi je David.

- Ko sad sedi napred? - ubacio se Aki.

- Ti,prošli put je Jakov. - odgovorio je David.

- Dobro,ja svoje mesto ustupam Soki. - rekao je Aleksej.

- Hvala ti. - kratko sam rekla.

- Ne smeta ti da te zovem Soka? - pitao je Aleksej.

Ne smeta mi. - rekla sam pa smo pošli.