Crno i belo - život •završena•

13. deo

* Oliverova perspektiva *

Ulazim u radnu sobu a Jakov za mnom.

- Dobro,do kad mi treba da trpimo tvoje takvo ponašanje? - upitam ga kad je seo u fotelju.

- Ja ne razumem šta fali mom ponašanju? Dok ona nije bila tu,sve je bilo super,nikad nismo vodili ovakve razgore. - rekao je on.

Sva trojica ste isto odrastali,isto smo vas vaspitali. Da Sofiju nešto fali to bi primetili i David i Aleksej,zar ne? - upitao sam.

- Ja ne razumem kako vi ne vidite, Davida baš briga, a Aleksej balavi za njom. Radi sve da bi ga ona primetila,zato se pravi i da tu malu voli a vi ste je odmah dovukli ovamo. - rekao je on.

Ovo me je jako razbesnelo,udario sam mu šamar.

- Idi u svoju sobu,pakuj stvari, ideš dve nedelje u Kotešicu. - rekao sam ljutito.

- Molim ? - uzvratio je kao da nije dobro čuo.

Da,ideš kod čika Miće i strina Stane. - rekao sam.  

- Neću da idem u tu selendru,tamo ima samo jedna soba,nema neta,šta da radim tamo? - uzvratio je on.

- Kao prvo,to nije selendra,kao drugo, trebalo je ranije da razmišljaš o svom ponašanju. - rekao sam uz ozbiljan izraz lica.

- Ali tata... - rekao je molećivim glasom.

- Nema nikakvog moljenja. Imaš sat vremena,spakuj kofer onda te vozim za Kotešicu. - rekao sam.

Ne volim da kažnjavam decu ali kad bih pustio ovo tek tako samo bi bio sve gori.

Jakov je ljutito otrčao na sprat. Oliver je takođe izašao i moglo se primetiti da je vidno ljut.

- Šta se desilo? - upitala je Magdalena.

-Nista, Jakov ide u Kotešicu na dve nedelje. - rekao je on.

- Zašto? - upitala je Magdalena.

- Zato što mu jedino to može pomoći da unormali svoje mišljenje. - rekao je on.

- A gde je to? - upitala sam.

- To je jedno malo selo gde sam rođen i odrastao. - rekao je Oliver.

- Mogu i ja da idem? - upitala sam.

- Hoću i ja. - ubacio se Aleksej.

- I ja želim da idem. - rekla je Duda koja je bila polupospana.

- Čekajte deco,ne možete svi ići. Ideja je bila da odvojim Jakova od svih nas da razbistri misli. - rekao je Oliver.

- Ali tata,nemoj. Ne treba da bude sam. Jeste brezobazan ali niko ne treba da bude sam. - rekla je Duda i uhvatila ga za ruku.

- Hajde ovako ćemo, Sofija zašto ti želiš da ideš? - upitao je on uzimajući Dudu u krilo.

- Sa Jakovom nemam dobar odnos mada mislim da nisam ja kriva za to. Ja sam svakom od njih trojice prišla na isti način. Mislim da je dobra ideja da provedemo vreme negde van ove kuće. - rekla sam.

- Dobro,idi pakuj kofer i ti ideš. - rekao je on.

- A ja? - upitao je Aleksej.

- Daki, Duda i ti ostajete ovde. - rekao je Oliver.

- Ali zašto? - pitao je Aleksej kao malo dete.

- Aleksej,dobro znaš da je kuća mala i da ne možete svi da idete,ti ćeš ići drugi put. Od kad ti toliko voliš selo? - pitao je on.

- Nije ni bitno. Dođi Dudo da ti pokažem nešto.  - rekao je on uzimajući je za ruku a ona je  radosno pošla.

Otišla sam na sprat da spakujem stvari.  Pošto je njegova soba pored moje čula sam razgovor iako nisam imala nameru da prisluškujem.

- I sad on mene šalje u to selo. Znaš šta tamo ima? Ima jedna baba i jedan deda. Tamo nema signala za net,izgubiću vezu sa svetom. Čak ni koza od Sofije neće biti tamo,sa kime da se svađam? E kad se vratim moraš doći da je upoznaš,jeste koza ali je slatka. Znaš,da mi nije sestra,mogao bih da razmislim o njoj. Nisam ti pričao da se ona moja budala od mlađeg  brata loži na nju. Tek kad krene školska godina,biće tu svačega.... - pričao je on.

Kakve on gluposti lupeta? Aleksej se loži na mene? Pa on je dete još,nema ni 14 godina. Hm, ne brini se, imaćeš sa kime da se svađaš bata Jokane.