Crno i belo - život •završena•

54. deo

Prolazili su dani, nedelje zatim i čitav mesec bez Jakova. On je zapravo bio tu ali nedostupan za mene, znate već. Polako sam naučila da živim sa tim. U školi mi je dobro, na tromesečju sam imala sve petice. Profesori me hvale, kažu da sam jedna od najboljih u razredu. Oliver i Magdalena su ponosni na mene, kažu da sam njihovo najbolje dete.
Bila je subota, kraj novembra, taj dan će mi se urezati u pamćenje. Sedela sam sa Dorom na krevetu i pevušila nešto neobavezno dok je ona tražila nešto po mom laptopu. Više sam bila odsutna nego prisutna.

- " Daleko si od očiju al' od srca na otkucaj. " - tiho sam pevušila, nisam želela ni da me Dora čuje. Ona nikako nije mogla da shvati moj raskid sa Jakovom i oko tog dela mog života se nismo slagale.

- Daj Sofija, tu ti je, dve sobe od tebe. Zašto to radiš? Zašto vas oboje mučiš? Kad ćeš mi reći? - rekla je ona ozbiljno me pogledavši i prekinuvši svoj rad na laptopu.

- Dora, ne razumeš... - kratko sam počela pa zastala.

- Razumeću ako mi objasniš. - rekla je on i prekrstila ruke.

- Petra... - uleteo je Jakov izbezumljeno u moju sobu.

- Jakove, šta se desilo? Izgledaš kao da si video duha. Šta je sa Petrom? - upitala sam pokušavsjući da zvučim mirno. Kroz glavu mi je svašta prošlo, sigurno nije ništa dobro.

- Petra je... - ponovo je krenuo i samo zajecao.

- Dođi, sedi. - rekla sam uzevši ga za ruku. Ruka mu je bila ledena i znojila se.

- Umrla. - izgovorio je on tiho i neodređeno, glas mu se gubio a oči ponovo punile suzama.

- Ne! Žao mi je Jakove. - izgovorila sam tiho dok mi je sto misli prošlo kroz glavu.

- Sofija, da li si ti čula šta sam rekao? - uzviknuo je ustavši i otrgao ruku iz moje ruke.

- Da, čula sam. Rekla sam da mi je žao. Razumem kako se osećaš. - izgovorila sam smirenim glasom ali zapravo je i meni bilo teško. Poznavala sam je svega nekoliko meseci ali nisam verovala da će taj dan doći tako brzo.

- Znam da se niste dobro slagale ali ne razumem tvoju hladnokrvnost. Čoveče, devojka ima... imala je 18 godina. Nije završila srednju školu,neće ići na maturu. - ponovo se uznemirio i počeo je da plače.

- Jakove, sedi, molim te. Znala sam za Petrinu bolest. - počela sam da pričam.

- Šta? Kako si znala? Ja nisam znao a bio sam joj dobar drug. Nikome nije htela da kaže. - uzvratio je on uznemireno.

- Ispričaću ti, samo, molim te da me ne prekidaš. Može? - postavila sam mu pitanje kao da je malo dete.

- U redu. - kratko je rekao i klimnuo glavom.

- Znala sam za to jer mi je ona rekla. To je bilo... pa danas je dva meseca. Pozvala me je iza škole da popriča sa mnom. Dora zna, bila je tu kao i Ali i Oli. Kad sam došla tamo, rekla mi je za svoju bolest i molila me da raskinem sa tobom. Bila joj je želja da bude sa tobom. Strogo me je zamolila da nikome ništa ne kažem jer kako je rekla nije želela ničije sažaljenje. Eto, sad znaš. - uspela sam nekako to sve da ispričam.

- Ti si raskinula sa mnom da bih ja bio sa njom pre nego što... umre? - upitao je on brišući suze ali nove su navirale.

- Da. - odgovorila sam kratko.

- Zato si mi rekla da mnogo devojaka želi da bude sa mnom, recimo Petra. Bože, kako sam bio glup! Kako nisam shvatio? - uzviknuo je on uznemireno.

- Jakove, nisi mogao da shvatiš, jednostavno nisi. Nije to nešto što se događa svaki dan pa da ti možeš da shvatiš. - pokušala sam da ga umirim.

- Mislim da na svetu ne postoji devojka kao što si ti. Žrtvovala si svoju ljubav i svoj život zbog devojke koju si poznavala dva meseca. Velika si Sofija Kostov, velika si. - izgovorio je on gledajući me u oči sa puno ljubavi i nežnosti.

- Idem ja, treba dosta da pričate. Jakove, žao mi je zbog tvoje drugarice. - rekla je Dora zagrlivši Jakova. Trgla sam se na trenutak jer sam i zaboravila da je ona tu.

- Hvala ti Dora. Jesi li ti znala? - upitao je Jakov.

- Ne i ja sam tek sad čula. Idem da pozovem Vukana i njemu je strašno. - rekla je Dora izlazivši iz sobe.

* Dragi moji, dugo nije bilo nastavaka jer je bilo previše obaveza i manjka inspiracije. Verujem da ste i zaboravili na priču ( iskreno, i ja bih) .
Sad sam opet tu, ne znam kojim intenzitetom ću pisati ali potrudiću se da u dogledno vreme završim ovu priču jer imam u glavi i neku novu.
Ako ste ovde, znači da ste pročitali deo i značio bi mi komentar i glas.
Pozdravlja vas Cici. *