Crno i belo - život •završena•

2. deo

Osetim ruku preko svoje ruke,stisak,ne prejak ali onaj podržavajući. Stajali smo tako sigurno deset minuta bez progovorene reči. Uvek je znao da bude uz mene,da ne progovori ni reč ali da se u toj tišini osećam sigurno. Takav je on, Nikola, moj najbolji drug,mogu reći brat. Stariji je od mene godinu dana. On je veseo momak tamnosmeđe kose i modro plavih očiju. Te oči imaju neviđenu dubinu. On voli da crta i slika i veoma je uspešan u tome. Imamo svoje 'mirilište' kako ga mi zovemo. To je jedna stara barka u zabačenom delu dvorišta Doma. On ponese svoj pribor za crtanje,ja ponesem Songitu. Ja krajičkom oka gledam kako on uziva u svim tim bojama a on kaže da mu moje sviranje pomaže dok stvara nove crteže.

- Idemo li Sole? - progovorio je.

- Da,mislim da je vreme da krenemo. - rekla sam.

Polako smo se vraćali u Dom,trebalo nam je dosta vremena. Sunce je bilo visoko iznad nas i bilo je jako toplo. Da,ipak je avgust,10. avgust. 

- Hoćemo li u mirilište? - pitao je kad smo već bili blizu.

- Nećemo sad,jako je toplo. - rekla sam.

Kad smo stigli,otišli smo da se javimo našoj vaspitačici.

- Nikola,ti si slobodan. Sofija,ideš sa mnom kod direktora u kancelariju. - rekla je ona.

- Šta sam uradila? - upitala sam začuđeno. Ovde sam skoro 10 godina i nikad nisam bila u direktorovoj kancelariji. Uvek su me hvalili i govorili da sam dobra.

- Saznaćeš kad dođemo. - rekla je ona.

Nikola me je pogledao zabrinuto.
Ušla sam u kancelariju. Direktor je sedeo na svom mestu a preko puta njega su sedeli muškarac i žena.
O ne,da li je moguće? Neko želi da me usvoji? Ali zašto bi neko usvojio mene od 16 godina? Valjda je logično da usvoje malo dete. - samo su bila neka od pitanja koja su mi okupirala misli.

- Uđi Sofija,neko želi da te upozna. - rekao je direktor.

- Mene? - upitala sam zbunjenim,slabašnim glasom.

- Da,tebe,hajde priđi. - rekao je on.
Sporim koracima sam prilazila njegovom stolu,obuzelo me je veliko uzbuđenje.

- Ovo je gospodin Oliver Kostov i njegova supruga Magdalena. - rekao je direktor.

- Ne mogu da verujem,Oliver Kostov je poznati kompozitor. Obožavam njegove kompozicije i rado ih sviram. - brzo mi je prošlo kroz glavu.

- Dobar dan. - kratko sam rekla.

- Zdravo dušice. - rekla je smeđokosa žena zelenih očiju.

- Oli,tako je ljupka. Baš tako sam je zamišljala. - obratila se mužu.

- Nego devojčice,čuo sam da sviraš violinu. - rekao je Oliver.

-Sviram. - kratko sam rekla a glas mi je podrhtavao.

- Šta ti je? Da li me se plašiš? - pitao je on.

- Ne,naravno. Samo,jako volim Vaše kompozicije i previše sam uzbuđena što sam Vas upoznala. - objasnila sam.

- To je to, molila bih Vas da nam spremite papire. - rekla je Magdalena.

Kakve papire? - upitala sam tiho.

- Uskoro ćeš postati Sofija Kostov. - rekao je Oliver i zagrlio me.