Crno i belo - život •završena•

31. deo

Polako sam se okrenula. Gledao me je ravno u oči. Gledali smo se možda 5 sekundi ali za mene je to izgledalo kao večnost. Zatim je on svoj pogled prebacio na moje usne dok su moji obrazi goreli. Polako mi se približio i imam osećaj da nas je taj milimetar delio a onda je zazvonio njegov telefon.

- Ko je sad kog đavola? - uzviknuo je Jakov.

- Javi se. - rekla sam tiho.

- Aleksej! Šta hoćeš? - izdrao se Jakov.

- Smiri se. - rekla sam i stavila svoju ruku preko njegove.

- Neću ništa,zovem da vidim šta radite. - rekao je Aleksej.

- Pa si morao da zoveš u 23:36? - upitao je Jakov povišenim tonom.

- Hajde smiri se,šta ti je. - rekla sam.

- Gde je Sofija? - pitao je Aleksej.

- Tu sam Aki. - javila sam se.

- Je l' dobar prema tebi? - upitao je Aleksej.

- Naravno,sve je u redu. Hajde,pozdravi sve pa se vidimo za par  dana. - rekla sam pa je i Jakov završio razgovor.

- Jakov je telefon blago bacio na šank i seo na jednu od stolica.

- Ali zašto? Prvo onaj majmun od Nikole,sad Aleksej. Šta ima da zove u pola dvanaest? - počeo je Jakov.

- A u čemu su oni tebe prekinuli? - upitala sam uz blagi osmeh.

- Sofija... sviđaš mi se. - rekao je on uz neku dozu straha.

Šta? - upitala sam iznenađeno mada sam nešto slutila ali nisam očekivala da će mi to otvoreno reći.

- Ne pravi se da nisi razumela,pametna si. - rekao je on.

- Razumela sam ali ti znaš zašto sam ja ovde. Znaš da sam ti sad sestra. - rekla sam.

- A znaš šta si ti meni rekla kad sam te zvao da spavaš pored mene u selu? ' Samo na papiru. ' - rekao je on gledajući me u oči.

- Kako ti okrećeš vodu na svoju livadu. - rekla sam.

- Nije tačno,samo iznosim činjenice. - rekao je on.

- Ali šta bi rekli Magdalena i Oliver, David, Aleksej? - upitala sam dokazujući glavom.

- Nećemo nikom ništa reći za početak. - rekao je on.

- Ne znam,molim te,sad me pusti da prođem. Pričaćemo sutra, može? - upitala sam a on je samo klimnuo glavom. Popila sam malo vode pa sam otišla.

* Jakovljeva perspektiva *

Dora i Vukan su otišli a Sofija je otišla da pije vodu. Bio sam u hodniku a onda sam čuo njen predivan glas. Nije pevala previše glasno ali ja sam je čuo. Polako sam prišao,nije me primetila jer je bila u nekom svom svetu. Nisam znao da li je bio pravi trenutak ali ona me je  mamila jer je pevala ono "promaši bar milimetar i poljubac će biti dug". Njenu dugu,crnu kosu pomerio sa ka napred. Okrenula se. Gledala me je u oči i ja nju. Bio sam tako blizu,kao da nas je taj milimetar delio. Zazvonio mi je telefon i sve prekinuo. To je bio Aleksej,kratko smo pričali. Kako uvek naiđe neko ko mi sve pokvari?

- Sofija...sviđaš mi se. - rekao sam malo nesigurno a ona me je gledala iznenađeno.

Rekla je da nismo baš u zavidnoj situaciji i da je ona ovde da bi mi bila sestra. Zabrinuta je šta bi naši rekli. Rekao sam da za početak niko ne mora da zna.