Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
MESEC DANA KASNIJE
- Jesi li dobro Lili? Kako se provodiš? - upita me brat moje najbolje prijateljice, na čijoj se zabavi trenutno nalazimo.
Svake godine porodica Vinston organizuje proslavu povodom osnivanja našeg malog grada, davne 1920.-te godine. Oni su organizatori već decenijama unazad, jer su oni i osnivači ovog mesta.
Siena Vinston moja je najbolja drugarica otkad znam za sebe. Živele smo u komšiluku čitavo moje detinjstvo i istih smo godina, pa nas je to nekako sudbinski spojilo. Njen stariji brat Stefan, oduvek je pokazivao određenu vrstu naklonosti prema meni, ali se u poslednjih par godina baš dosta zagrejao po tom pitanju. I čak iako sam mu više puta stavila do znanja da ga ne gledam tim očima, on ne odustaje.
- Khm, da. Dobro sam. A provodim se, pa, srednje žalosno. Kao što i sam vidiš. - osmehnem mu se kiselo, podignuvši čašu nekog bljutavog punča, koju držim u ruci već sat vremena.
- Hej... - obgrli me oko ramena. - Znam da ti je teško zbog Liama. Ali seti se uvek da on ne bi želeo da te vidi ovakvu.
Liam je moj rođeni brat, koji je poginuo na današnji dan pre osam godina. I čini mi se čak i da prođe čitava večnost, ja njega neću moći da prebolim. Bili smo jako vezani jedno za drugo, pa me je njegova pogibija u saobraćajnoj nesreći obeležila za čitav život. Imao je samo 28 godina, a ja tek 24 tada.
- Znam to, ali uvek pomislim kako bi do sada najverovatnije već bio oženjen i imao decu. A ja bih bila najsrećnija tetka na svetu. Ovako... On nikada neće postati otac, a ja neću imati kome da budem tetka. - pogledam tužno u daljinu.
- Nemoj tako. Imaš moju ludu sestru. Uvrediće se ako čuje da ne planiraš njenoj deci biti tetka. - našali se na Sienin račun i izmami mi osmeh.
Ako ništa drugo, barem me je uvek znao oraspoložiti. I beskrajno sam mu zahvalna na tome.
- Haha, u pravu si. A nadam se da ću biti i tvojoj. Ako ih ikad budeš imao, naravno.
- Liana, ti znaš šta bih ja najviše voleo da ti budeš mojoj deci... - uzdahne.
- Znam Stefane, ali već sam ti rekla... - zaustim da mu po hiljaditi put objasnim kako od nas nikada ništa neće biti, ali mi neka senka u daljini privuče pažnju.
- Khm! Izvini me na trenutak. - tutnem mu u ruke onu čašu i krenem ka obližnjoj šumi, gde mi se učinilo da sam videla nekog.
- Gde ćeš sada? - upita me zbunjeno.
- Odmah se vraćam! - odvratim mu i već sam na pola puta do tamo.
Naravno da sam odmah pomislila na misterioznog muškarca, koji mi je pre mesec dana banuo u ordinaciju i nakon toga samo nestao u noći.
Džejson.
Ponavljam njegovo ime u sebi kao nekakvu mantru, sa nekim ludim verovanjem da ću ga tako prizvati k sebi. Još uvek nisam sa sobom raščistila zašto tako silno želim ponovo da ga vidim, ali eto. Još od te noći ne prestajem da mislim na njega, a želja da ga bolje upoznam samo je veća i veća.
