Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Kako vreme prolazi sve smo bliži borbi sa Ezekielom, samoprozvanim Lovcem svetlosti. A ja sa tolikim nestrpljenjem očekujem taj dan da to nije normalno.
Lično ću tom izdajniku iščupati grkljan, samo li mi se ukaže prilika za to!
Mi se već odavno spremamo za taj susret, trenirajući i sparingujući u teretani koju nam je kao i sve ostalo obezbedio Džulijan. Na sve to samo mi je dodatan plus i treniranje borilačkih veština kod kuće sa Lianom. Ta devojka ne prestaje da me iznenađuje iz dana u dan i tako mi je drago što je neću nespremnu ostaviti u ovom surovom svetu, ukoliko mi se nešto desi u borbi.
Malo smo se samo natezali oko njene želje da i sama postane lovac, ali hvala nebesima ipak se urazumila na kraju i odustala od te besmislice.
Ženski lovac na duše? Ma daaaj.
Mada, ni meni zapravo nije jasno zašto su u našim redovima samo muškarci, ali to je Džulijanova stvar. A ja, kao i svaki drugi lovac, nemam nikakva prava da preispitujem njegove odluke i pravila. Jednostavno je tako kako je i ja tu ništa ne mogu.
Danas je subota. Dan kada vodim Lianu kod njenih roditelja. Toliko sam se navikao da je ja svuda vozim da ne znam kako ću podneti njenu samostalnost kada se sve ovo završi i kada se ona vrati svojoj kući.
Kako ću uopšte podneti da se budim i ležem sam, bez njene blizine i topline njenog sićušnog tela?
To tek ne znam, ali smislićemo već nešto. Sada je najbitnije da najpre rešimo problem sa svojim neprijateljima, pa ćemo kasnije brinuti o ostalim stvarima. Za divno čudo Ezekielovi dobermani nisu nas više uznemiravali od onog incidenta sa Sienom. Ali meni to ipak ne uliva nikakvu nadu. Svi znamo da je najgore kada se neprijatelj pritaji, pa ne znaš ni šta smera, ni kada, ni gde. Ali već ćemo videti i to da li je ova njihova pritajenost samo zatišje pred buru, ili nešto sasvim deseto...
...
- Jesi li spremna, zlatokosa moja? - pokucam joj na vrata kupatila, gde se zadržala nešto duže nego inače.
- Jesam! Evo odmah izlazim! - dovikne otuda, na šta se samo osmehnem i krenem da oblačim jaknu kako bismo što pre pošli kada bude spremna.
Previše mi je simpatična kada god treba da krenemo kod njenih, sva tako upetljana i neorganizovana, jer se boji da će pre ili kasnije saznati za nas dvoje. A onda ćemo, po njenim rečima, morati nešto debelo da ih slažemo kako bi nam poverovali da smo samo normalan, obični par i ništa više.
Blesavica moja mala...
- Evo me. Spremna sam. Idemo. - kaže mi dok žurno navlači zimsku jaknu i kreće prema vratima.
Na to se opet samo nasmejem, odmahnuvši glavom i pođem za njom.
- Još koliko dana je ostalo do borbe? Sedam? - pita me u toku vožnje.
