Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Malo je reći da sam bio šokiran kada mi je Liana iznela svoju ponudu, kojom ću joj se tobože iskupiti za sve što je zbog mene doživela. Ma šta šokiran? Bio sam preneražen! Ali na kraju me je ipak ubedila da je makar upoznam sa Džulijanom. Na to sam pristao, jer sam uveren da nema sile koja će njega naterati da prekrši svoj kodeks i načini lovca od ženske osobe.
Tako da nas evo sada. Vozimo se prema Džulijanovoj vili, dok nas mrtva tišina obavija sa svih strana. Ja od nervoze neprestano lupkam prstima po volanu, dok gospođica ''hoću-da-budem-lovac'' deluje sasvim smireno. Gleda zamišljeno kroz prozor i razmišlja ko zna o čemu, a ja se ovde presavih od brige.
Iako verujem da joj naš vođa neće ispuniti želju, u meni postoji mali procenat sumnje da će se nešto ipak dogoditi.
Jer nema šanse da on neće videti u njenim očima isto ono što sam i ja ugledao kada sam je prvi put sreo.
Ta posebna energija, koja je izbijala iz njenih očiju, urezala mi se u mali mozak još prvog trena kad su nam se pogledi ukrstili.
I upravo zbog toga strepim od Džulijanove reakcije kada je bude ugledao. On će verovatno već odmah znati šta je to toliko specifično u njoj, ali mene ubija što ja ne znam.
Samo znam da je posebna...
...
- Evo nas. Stigli smo. - obavestim Lianu i ugasim auto kada se parkiram. - Još jednom te pitam da li si sto posto sigurna u ovo? - pogledam je zabrinuto s podignutom obrvom.
- Jesam. Sigurna sam. Hoćemo li? - odgovara mi sasvim lagano i opušteno kao da smo došli u šoping centar, a ne na mesto koje će joj najverovatnije obeležiti sudbinu.
- Samo izvoli. - pokažem joj rukom ka vratima, te napustimo vozilo.
Čim smo izašli krenuo sam polako, misleći da će se ona priviti uz mene i čvrsto me stegnuti ispod ruke, jer Džulijanova vila izgleda krajnje zastrašujuće. Ali nije tako bilo. Gospođica me je nonšalantno samo zaobišla i nastavila odlučnim korakom, razgledajući usput spoljašnjost vile i okolinu.
Smrt roditelja je zaista promenila, izgleda...
Na vratima su nas dočekali kao i uvek Markus i Sven i bez problema nas pustili unutra, što me je iskreno začudilo.
Zar im ovo nije prvi put da vide žensko ljudsko biće ovde? Ako i jeste kako su onda toliko opušteni?
Ništa mi nije jasno...
- Džejsone. - prostorijom se prolomi hrapavi muški glas našeg vođe, koji nas dočekuje sedeći u svojoj masivnoj fotelji. - Stigli ste brže nego što sam očekivao.
Očekivao? Otkud je uopšte znao da dolazimo?
- Verovatno se sad pitaš otkud sam uopšte znao da dolaziš i to ni manje ni više nego sa svojom devojčicom. Hm, izgleda da često zaboravljaš kako ja svuda imam uši i oči, dragi moj momče. - nasmeje mi se pobednički, te ustane iz fotelje, krećući se prema Liani.
