Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
- To je to Padingtone. Bićeš ti super. - pomazim belog pacova i pažljivo ga vratim u kavez.
- Jesi li sigurna da će biti okej, teta Lili? - upita me njegova vlasnica, desetogodišnja Megi.
- Hoće dušo, ništa ne brini. - uverim je s osmehom i klimnem glavom njenom ocu.
- Hvala ti još jednom na svemu Lili. Zaista si izvanredna osoba. Rođena si da brineš o svim vrstama životinja. - obrati mi se on.
- Nema na čemu gospodine Vilsone. Zadovoljstvo mi je pomoći kada god mogu.
- Vidimo se onda. Hajdemo Megi. - mahnu mi oboje, te izađu iz ordinacije sa svojim ljubimcem.
- Lili? - uđe odmah nakon njihovog odlaska Kija, moja asistentkinja.
- Hej... - pogledam je pomalo umorno.
Ponedeljak mi je uvek najnaporniji. Valjda zbog toga što ne radim vikendom, pa onda prvog radnog dana svi nagrnu baš kod mene. Kao da je ovo jedina veterinarska ambulanta u gradu i okolini. Volim ja svoj posao, to stoji, ali ne znači da se ne mogu umoriti.
- Mislila sam da naručimo neku hranu sada? Pauza nam je za nekih dvadesetak minuta, pa će taman stići da nam dostave. - pogleda me Kija upitno.
- Već je vreme za pauzu? Uh, ja sam se totalno pogubila od posla. Može, naruči slobodno. Šta si mislila da jedemo danas?
- To sam ja htela tebe da pitam. - nasmeje se.
- Uh... Nemam pojma zaista. Može neke lazanje na primer?
- Može. I po jedan booster uz to hm? - zaigra obrvama.
- Naravno. - osmehnem joj se, iako znam da me majka stalno kinji zbog tih energetskih pića.
Žena ne posustaje sa pridikama i brigom čak iako imam 32 godine i ne živim sa njom i tatom već više od 10 godina. Ali dobro, trudim se da je razumem. Otkako je Liam poginuo ja sam joj jedino dete i zbog toga je takva.
...
Ostatak radnog dana protekao mi je znatno sporije nego onih nekoliko sati pre pauze. Ali i to je gotovo. Kija će ostati do kraja da mi poređa sve pacijente za sutra po redosledu zakazivanja, a ja sam slobodna da idem kući.
- Odlazim Kija. Završila sam sve što sam imala za danas. Vidimo se ujutru. - pozdravim je i izađem.
Koračam prema svom automobilu, parkiranom nedaleko od ordinacije, kada odjednom osetim neki nalet hladnog vazduha. Stresem se na to, jer na sebi imam samo tanani mantilić od velura.
Šta je ovo? Nikada nije bilo ovoliko hladno početkom septembra...
Obgrlim se rukama i protrljam nadlaktice, otključavajući auto kako bih što pre ušla i zgrejala se.
- Khm! Izvinite! - trgne me neki muški glas i istog trena se okrenem.
Muškarac srednjih godina, crne kose i tamnih očiju, stajao je tik iza mene.
