NISAM TO ŠTO MISLIŠ

𖤍 11. 𖤍

Iako sam se sa Džejsonom na njegovom Harliju osećala kao u najlepšem snu, ipak sam se morala ''probuditi'' kada smo stigli do moje kuće.

- Dakle, Liana. - počne govor kada siđemo s motora i skinemo kacige. - S obzirom da sada znaš sve o tome ko sam ja i šta sve vreba u tami, nadam se da ćeš biti obazrivija. Ja ću uvek biti tu da te štitim, ali ne mogu ti obećati potpunu bezbednost dok ne uništimo svoje protivnike. Pa te zato molim da i sama povedeš računa o sebi i preduzmeš sve neophodne mere opreza. - pogleda me u oči krajnje ozbiljno.

- Znam sve i svesna sam svega. Ne brini. - klimnem glavom, progutavši knedlu u grlu.

- U redu onda. Bićemo u kontaktu. Ubacio sam ti svoj broj u telefon, tako da me možeš nazvati kada god želiš.

- Okej. Hvala ti.

- I molim te. Ni reči nikome o onome što smo pričali. Već dovoljno rizikujem što sam tebi sve rekao. Ne bi valjalo da se to pročuje među ljudima.

- Naravno. To se podrazumeva. Budi bez brige.

- To bi bilo to onda. Vrati se svojoj životnoj rutini, pa se čujemo. - nastavi me gledati ozbiljno još par trenutaka, a onda vrati svoju kacigu na glavu i sedne na motor, odvozivši se od mene.

Gledajući za njim osetila sam neku čudnu prazninu u grudima, jer mi na rastanku nije namignuo kao što je to uvek do sada radio. Ni samoj sebi nisam mogla objasniti zbog čega tačno me je to toliko pogodilo.

Ali šta da se radi? Ja tu svakako ništa ne mogu...

Ulazeći u svoju kuću najpre sam je počela razgledati kao da sam prvi put ovde. Sve je nekako... Suviše hladno u njoj. Dominiraju bela i pepeljasta boja, sa po kojim crnim detaljem. I sve je mahom od hladnih materijala. Beton, pločice, mermer, metal... Nemam skoro nijedan komad nameštaja od drveta. Nemam toplinu.

Toplinu, koja je isijavala iz maltene svakog ćoška Džejsonove vikendice...

- Hah, malo ti je što si idealizovala njega, pa bi sada još i sve što on poseduje da staviš na pijedestal? - upitam naglas samu sebe u sarkastičnom tonu. - Počevši od vikendice, pa sve do motora... - uzdahnem.

Eh, a šta ću kada me zaista sve to neizmerno oduševljava?

Rešena da makar nakratko skrenem misli sa tog ''savršenog'' muškarca, odlazim do kupatila s namerom da se opustim uz jednu toplu kupku. Valjda će mi taj plan uroditi plodom...

...

Nešto jače od sat vremena opustila se jesam, ali prestala da mislim na Džejsona nisam. Ni ranije ga nisam mogla izbaciti iz glave koliko god da sam se trudila, a sada specijalno to ne mogu. Ne, nakon svega što sam saznala.

Dok sam se oblačila i preturala po svojoj ludoj glavi sve informacije kojima me je Džejson obasipao, negde u daljini kao da sam čula prigušeno zvono svog telefona. Okrenem se par puta oko sebe i shvatim da to i jeste zvonjava male šklopocije. Dođem do svoje torbe i izvadim ga iz unutrašnje pregrade.

- Siena? - javim joj se.

- Pa dobro, majku mu, gde si ti čitavog dana? Zovem te kao nenormalna!

- M, kući sam trenutno. Da li se nešto desilo?

- To ja treba tebe da pitam! - odgovara mi ljutito.

- Zašto? Pa ništa mi nije. U čemu je problem?

- Problem je u tome što si mi napisala da ćeš se javiti kad stigneš, a nisi to učinila. Šta se dogodilo? Gde si to bila kada toliko dugo nisi uspela da mi se javiš?

Auh. To je onaj deo kada je Džejson i njoj i Kiji poslao poruke. A ja sam naravno toliko glupa da se nisam setila ni da proverim šta im je napisao.

- Khm. Bila sam... Sa... Ovaj, sa Džejsonom. Do malopre. A onda sam došla kući i prvo sam se okupala. Sada sam izašla iz kupatila i eto ti me zoveš. Preduhitrila si me, šta da ti kažem? - pokušam okrenuti na šalu kako bih izbegla njen gnev.

- Ahaaa tako dakle? Sa Džejsonom... I? Šta ste radili? - upita me s prizvukom zaintrigiranosti u glasu.

- Siena. Nije to što misliš. Samo smo pričali i ručali. To je sve.

- Aha. A ja sam rasla na drvetu, Liana! Nemoj mene da farbaš, molim te! Reci mi iskreno da li se napokon desilo nešto među vama, ili ne?

- Hahaha! Ne, ništa se nije desilo. - smejem se usled olakšanja, jer je bar u vezi toga ne lažem. - Samo smo se malo bolje upoznali i to je to.

- Mhm. - gunđa sumnjičavo. - Dobro, neka ti bude. Neću te ni na šta prisiljavati. Ali nadam se da ćeš meni prvoj reći ako bude nekih noviteta u tom vašem čudnom, tajanstvenom odnosu?

- Naravno ludice moja. Ti uvek prva sve saznaš, šta god da mi se u životu dešava.

- Ali on se tebi sviđa, ako sam dobro shvatila? Malo si mi se zaljubiška, zar ne Lili? - sada me već zavitlava i tačno je mogu zamisliti kako igra obrvama.

- Šta?! Ne! - viknem kao iz topa. - Nije u pitanju ništa nalik tome, Siena! Otkud izvlačiš takve nebulozne zaključke, da mi je samo znati?

- Pa recimo otud što te poznajem kao svoj džep, devojko. A taj čovek otakako je ušao u tvoj život, zavrteo ti je tlo pod nogama. Uopšte nisi sva svoja otkada njega poznaješ. Činjenice. - izjavi samouvereno, što i mene baci u razmišljanje.

Ma nije moguće da sam se zaljubila. Pa on čak nije ni ljudsko biće, aman!

Da, ali ja to nisam znala sve do jutros.

Bilo bi fer kada bih makar sebi priznala šta sam uistinu osećala prema njemu pre nego što sam saznala ko je i šta je on...

Hmm... Pa... Možda Siena i ima pravo.
Ali samo ''možda''!

- Ne! Odbijam da priznam tu besmislicu. Nisam zaljubljena ni u Džejsona, niti u ikoga drugog! - izaberem ljutnju kao mehanizam odbrane.

- Dobro, dobro, ne ljuti se odmah. I to neka bude kako ti kažeš. Samo mi nemoj kasnije dolaziti plačući za njim. Hajde odoh ja sada. Čujemo se i javljaj se. Nemoj da brinem bespotrebno.

- Javljaću ti se, ne brini. - spustim loptu.

Nakon toga pozdravimo se i prekinemo razgovor, a ja se stropoštam u svoj krevet poput džaka cementa i zagledam u plafon.

Da li je Siena u pravu?
Ako nije zašto onda toliko razmišljam o toj mogućnosti?
A ako jeste šta ću onda da radim?

Šta ću ako sam se stvarno zaljubila u... Džejsona? U takozvanog lovca na loše duše, koji će uskoro ići u borbu protiv lovaca na dobre duše? Borbu iz koje možda neće izaći živ.

Jebote Liana... Od svih ''šta kog đavola'' momenata u tvom životu, ovaj je vala u samom vrhu. Ako ne čak i na prvom mestu u tome.

Sranje...

---