NISAM TO ŠTO MISLIŠ

𖤍 15. 𖤍

Zbog čitave ove situacije sa Džejsonom, malo sam zapostavila roditelje, mada se sa njima ionako viđam samo vikendom. Tako da i nisu primetili da se nešto čudno zbiva sa mojim životom. Ali zato Siena...

Toj devojci ništa ne promiče!

I zato sam joj morala reći bar deo istine. A to je da je Džejson boravio nekoliko dana kod mene. S tim što joj nisam rekla da je bio povređen, već sam izmislila da mu je pukla neka vodovodna cev u kući, a nije imao gde drugo otići, jer je nov u našem gradu i nikoga ne poznaje.
Naravno da me je zbog toga odmah zavitlavala kako mi je sad idealna prilika da ga smuvam.

Eh ludice moja... Kad bi samo znala kakva se ogromna tajna krije iz svega toga...

Na kraju me je još i terala da je pošto-poto upoznam sa njim. E tu sam malo uprskala stvari. Kako bih je što pre i bezbolnije skinula sa grbače, obećala sam joj da ću ih uskoro upoznati. Nju i Džejsona.

Uh, i znam da će mi se on ozbiljno naljutiti zbog tog ispada, ali smisliću već nešto u hodu.

Nadam se.

Elem, danas mi je prvi dan treninga sa njim i kako mi se smena bliži kraju tako osećam sve veće komešanje u stomaku. Da li od uzbuđenja, straha ili nečeg sasvim trećeg, to ni sama ne znam. Uglavnom, nadam se da će taj osećaj iščeznuti kada se budem susrela sa njim.

Sa njim i onim njegovim očaravajućim očima, koje mi od samog početka, iz nekog čudnog razloga, daju ogroman osećaj sigurnosti.

Je li to zbog činjenice da me je do sada više puta spasio, od ljudi ali i od natprirodnih bića, ne znam. Znam samo da se kraj njega osećam potpuno bezbedno i to mi je sasvim dovoljno za početak.

- Lili, gotove smo za danas. - obavesti me Kija, dok oblači svoju jaknu, spremajući se za polazak kući.

- Zaista jesmo. Iako je ovo bio jedan posve naporan dan. - uzdahnem i nasmešim joj se.

- Baš jeste vala. Nego, hoćemo li poći zajedno, ili ćeš ti ostati da zaključaš?

- Da, da. Ostaću. Idi ti slobodno, pa se vidimo sutra.

- Važi. Ćaos! - osmehne se i ona meni, te napusti ambulantu.

Uh. Dobro. Došao je i taj trenutak.

Udahnem i izdahnem još jednom duboko, pa zatim pogasim sva svetla osim neonke iznad vrata i izađem van, proverivši da li sam sve dobro zaključala.

Jesam, dakle to je to. Idemo dalje u nove pobede.

Pomislim, te pođem ka parkingu sa stražnje strane ustanove, jer sam iz nekog razloga pomislila da će me Džejson tamo čekati.
Međutim, kada sam pristigla shvatila sam da je mesto totalno pusto. Nigde žive duše nema.

Pa gde si sada, čoveče?

Već blago u panici, okrećem se svuda oko sebe, ali nikoga ne vidim.