NISAM TO ŠTO MISLIŠ

UVOD

NEGDE NA OBRONCIMA STENOVITIH PLANINA, KANADA

Veterinarska ambulanta ''Animals life''

- Lili, odlazim. Sigurna si da ćeš moći sama da središ te lekove?

- Naravno Kija, pa nije mi prvi put da ostajem posle radnog vremena. Uostalom, Rajder će sutra rano ujutru dovesti svog psa na terapiju i želim da imam već sve pripremljeno kada dođu. - osmehnem joj se milo.

- U redu onda. Vidimo se. - mahne mi, te napusti ordinaciju.

Haj'mo sada na noge lagane Liana. Čeka te još dosta posla.

Zaključam vrata, okrenuvši znak ''ZATVORENO'' ka spolja, pogasim svetla i pođem do skladišne prostorije gde nam stoje lekovi. Kao po običaju odmah se udubim u posao i totalno isključim iz ovog sveta.
Doduše, moja veterinarska ordinacija je dosta udaljena od centra grada, tako da me i nema ko omesti u ovo doba ovde.

Zadubljena u ono što radim, njišem kukovima tamo-vamo uz laganu muziku koju uvek slušam kada ostanem sama. Kada u jednom trenutku začujem buku koja dopire sa ulaznih vrata. Gledam u sat 22:10.

Ko bi to mogao biti u ovo doba? Svi znaju da ordinacija radi do 21h.

Ostavim špriceve koje sam trenutno držala u rukama i uputim se do čekaonice gde se ulazi odmah sa glavnih vrata.

- Ima li koga? - upitam i momentalno samu sebe podsetim na likuše iz filmova koje prve nastradaju od serijskog ubice.

Gospode Liana, previše horor filmova ti gledaš za svoje godine.

Nađem se u čekaonici gde je jedino svetlo neonska lampa iznad vrata, jer sam sve pogasila još maločas kada sam krenula u skladište. Koračam polako i oprezno, pokušavajući da shvatim da li zaista ima nekoga, ili sam počela da ludim, jer mi se pričinjavaju razni zvukovi.

- Još jednom lepo pitam. Ima li koga? - povisim ton sada, stiskajući u džepu od mantila skalpel koji mi uvek tu stoji. U slučaju nužde, ali i zbog predostrožnosti.

Nikada do sada nisam imala incidente u vidu pljački ili tome slično. Ali ambulanta se ipak nalazi na velikom odstojanju od ljudi, a okolo je uglavnom šuma. Zbog toga moram biti oprezna kada god ostanem sama do kasno.

Džaba sam pitala čak dva puta. Niko se ne odaziva niti ikoga vidim. Sve što trenutno vidim samo su obijena vrata i krv mi se odmah sledi u žilama.

Okej, ovo ne valja! Ovo nikako ne valja! Šta sada da radim? Niko me neće čuti čak i da vičem upomoć. A policija dok dođe možda me već ne bude bilo...

- Zvaću policiju ako se smesta ne pokažeš! Ko god da si! - svejedno pretim iako znam da mi to ni od kakve pomoći sada nije.

A onda se na moje krajnje iznenađenje iza jednog od stubova pojavi nekakva silueta. Ne razaznajem najbolje ko je ili šta u pitanju, jer slabašno svetlo neonke ne dopire do tamo. Ali sasvim jasno vidim da je posredi neko visok skoro dva metra.

Auh.

Gutam knedle od straha, dok su mi se noge već odsekle.

- K k ko si ti? - zamuckujem, držeći skalpel uperen u siluetu, toliko samouvereno kao da umesto njega držim revolver u ruci.

Senka se na to počne pomerati i izađe na svetlo sa rukama u vazduhu, stavljajući mi tako do znanja da me neće povrediti.

Valjda.

Krenem pogledom odmeravati svog misterioznog posetitelja, od stopala pa polako nagore.

Crne duboke, umrljane čizme. Crne poderane farmerice. I crna dotrajala, kožna jakna. A kada mu sagledam lice tek tada se dodatno prestravim. Gusta podivljala kosa i dugačka brada instant su me podsetile na lavlju grivu. A onda mi je pogled odlutao do njegovih strašnih obrva, od kojih se preko jedne prostirao poveći ožiljak. I tek na kraju pogledala sam ga u oči. Čudna mešavina maslinaste i zlatne boje krila se iza gustih trepavica. A sam njegov prodorni pogled slao je žmarce duž cele moje kičme.