Od trena kada su se prvi put sreli ON je postao njena tajna, mračna fantazija, a ONA njegov trnoviti put ka sreći.
𝘚𝘵𝘢 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘬𝘳𝘪𝘫𝘦
𝘱𝘰𝘥 𝘰𝘬𝘳𝘪𝘭𝘫𝘦𝘮 𝘯𝘰𝘤𝘯𝘦 𝘵𝘮𝘪𝘯𝘦?
𝘚𝘵𝘢 𝘵𝘰 𝘷𝘳𝘦𝘣𝘢 𝘪 𝘴𝘵𝘢 𝘴𝘮𝘦𝘳𝘢
𝘵𝘢𝘮𝘯𝘢 𝘴𝘦...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Za razliku od prethodnog dana na poslu, ovaj mi je protekao užasno. Cimala sam se na svaki šum i prizvuk, vrteći u glavi maliciozne reči onog lovca od jutros. Uz to nisam smela ni prozor otvoriti kako bih provetrila ordinaciju.
Užas...
I koliko god da sam se trudila nikako nisam uspela ostati fokusirana na posao, pa je Kija danas preuzela skoro sve moje pacijente. Žao mi je što je tako ispalo, ali jednostavno nisam mogla drugačije.
Uplašila sam se kao nikada u životu i pomislila kako mi je mnogo bolje bilo dok sam živela u neznanju.
Dok nisam ni bila svesna postojanja lovaca na duše...
Zašto Džejson nije mogao biti samo običan muškarac sa običnim poslom i običnim problemima?
A onda mi je malo laknulo kada je na kraju moje smene došao da me pokupi i odvede kod sebe. I to u jednom komadu. To je značilo da ga niko nije napao danas i malo sam odahnula.
Što ne znači da neće u narednim danima...
- Ne brini toliko, zlatokosa. Niko od Ezekielovih ljudi nam se neće zamerati do borbe. A onda ćemo ih poraziti i sve će biti kao pre. Budi spokojna i veruj mi na reč. Sada sam ja tu i niko ti ništa neće moći. - tešio me je Džejson dok smo se vozili ka njegovoj vikendici u šumi.
- Da... Meni niko ništa neće moći, a tebi? Šta ću ako se tebi nešto desi? - upitam zabrinutim tonom.
- Ma neće, ne brini. Ja sam u ovome već decenijama. Stariji sam i iskusniji lovac od svih Ezekielovih novostvorenih.
- Da li to znači i da si jači?
- Hah! Pa naravno. Znaš i sama da sam bez problema eliminisao Romana. A i Tajsona.
- Ne znam Džejsone. Nisam bila prisutna, a ni svesna.
- Dobro onda mi veruj na reč. Veruješ mi, zar ne? - pogleda me na tren, stisnuvši mi blago ruku.
Zagledam se duboko u te divlje masline od njegovih očiju, te na kraju uzdahnem.
- Da. Verujem ti.
Nakon toga vožnju smo proveli u tišini i ubrzo stigli do savršeno skivene vikendice u dubini šume.
- Nisam nešto previše raspoložena za trening, ali jesam za razgovor. Još toliko toga me zanima o tom vašem čudnom svetu lovaca na duše. Pa bih ti bila zahvalna ako bi mi iskreno odgovorio na još neka pitanja. - obratim mu se čim smo kročili u kuću.
- Naravno. Izvoli smesti se, a ja idem prvo da ostavim tvoj kofer u spavaću sobu, pa ćemo onda razgovarati.
Na to mu samo klimnem glavom i sednem na najbližu stolicu za stolom.
Možda ne bi bilo loše neku žestinu da popijemo uz predstojeći razgovor, ali ne znam gde mu šta stoji, pa ću sačekati njega da dođe.
- Evo me. - sedne naspram mene. - Da čujem. Šta te još zanima o lovcima?
