The Light Of The Darkness

23. The trial

Danas je taj dan...

Ustala sam sa kreveta pospano gledajući na sat. Imam još dva sata do suđenja.
Subota je, nema škole. To je olakšavajuća okolnost jer ne moram bežati sa časova...

Prišla sam ormaru i izvukla iz njega jednu plavu majicu kratkih rukava i farmerke. Navukla sam tu odeću na sebe.

Ušla sam u kupatilo. Obavila sam jutarnju higijenu i očešljala se. Stavila sam malo šminke i prsnula par kapljica parfema na sebe.

Izašla sam iz kupatila i krenula iz kuće. Osvrnula sam se par puta oko sebe pazeći da me mama ne vidi. Nije je bilo.

Uhvatila sam kvaku ulaznih vrata i otvorila ih. Ispred mene ugledala sam majku sa kesama punih namirnica u rukama.

,,Gde si ti krenula?", pitala me je

,,Ja... um... idem kod Lilly, zajedno ćemo učiti", rekla sam prvo što mi je palo na pamet

Iskezila sam se u nadi da će mi poverovati. Ne znam zašto to stalno radim. Imam tu naviku da se iskezim svaki put kad slažem.

,,Reci mi istinu, Abbigail", povisila je ton

,,Dobro, idem na suđenje", rekla sam nezadovoljno jer me je provalila

,,Ne ideš ti nigde!", viknula je

Progurala sam se pored nje i ubrzala hod.

,,Stani, Abbigail!", vikala je za mnom

Potrčala sam ulicom ostavljajući je iza sebe. Nije me mogla stići, pogotovo dok je imala one prepune kese u rukama.

Kad sam bila malo dalje od kuće pozvala sam taxi.

Dovezao me je do suda. Platila sam vozaču i izašla iz automobila.

Ispred mene stajala je ogromna građevina. Podigla sam polako glavu pogledom klizeći po njoj. Vratila sam pogled ka dole i zakoračila na prvi stepenik.

Popela sam se uz velike stepenice i stala ispred vrata suda. Udahnula sam duboko i otvorila ih. Zakoračila sam unutra. Nekoliko ljudi užurbano se kretalo hodnicima ove zgrade. Krenula sam ka prostoriji u kojoj je trebalo da bude suđenje. Došla sam do vrata na kojima je bio broj dvadeset i tri. Sela sam na jednu stolicu kraj vrata i čekala da me pozovu unutra.

Izvukla sam telefon iz džepa i pogledala koliko je sati. Ima još pet minuta do početka suđenja.

Nervzno sam lupkala nogom o pod kada su se vrata otvorila. Iz njih izvirila je jedna oniža plavokosa žena u četrdesetim godinama.

,,Abbigail Cooper?", upitno me je pogledala

Klimnula sam glavom i ustala sa stolice.

,,Uđite, suđenje počinje", rekla je i pomakla se sa ulaza kako bih ja ušla

Zakoračila sam u tu prostoriju. Ispred mene bila je velika katedra za kojom su sedeli troje ljudi. Pretpostavljam da je jedan od njih sudija. Pored njih sa leve strane bio je jedan manji sto i stolica, a sa desne prazno mesto okruženo drvenim stranama.

,,Sedite, gospođice Cooper", rekao je jedan muškarac od troje njih koji su sedeli za katedrom

Prišla sam stolici i sela za sto. Čekala sam da vidim šta sledi. Nikada pre nisam bila na suđenju, niti sam gledala kako se to odvija.

Posle par minuta tišine vrata ove prostorije su se otvorila. Ugledala sam Harryja na njima. Bio je u onoj istoj narandžastoj zatvorskoj odeći. U prostoriju uveo ga je jedan policajac koji mu je držao ruke zavezane. Doveo ga je do onog praznog mesta i otvorio mala drvena vrata. Odvezao mu je lisice i ostavio ga tu. Odaljio se malo od njega i stao sa strane.