The Light Of The Darkness

44. Lifesaver

Puštam vodu da napuni moje sklopljene šake. Umivam se i zadržim hladne ruke na licu još par sekundi.

Ponovo se pogledam u ogledalo.

Ne vidim više onog radoznalog čoveka, koji je svaki trenutak spreman za akciju. Nema više onog hladnokrvnog kriminalca. Nema više onog poznatog sjaja u mojim očima.

Samo tuga. Moja prošlost me je uništila i ne mogu ništa protiv toga. Postao sam samo olupina koju je pregazio voz ružnih uspomena.

Svakoga stigne zasluženo. Niko nikad nije pobegao od tornada osvete, koji kosi sve mračne duše. Sve one koji su nekome uskratili pravo na život i sreću.

Grabim boxerice iz kupatila i brzo ih navlačim dok me noge same vode ka svom odredištu.

Otvaram velika balkonska vrata i izlazim na svež hladan vazduh. Koliko je to uopšte moguće, da u LA-u vazduh bude svež?

Naslanjam svoje dlanove na ogradu terase i posmatram grad u daljini dok hladan vetar udara o moja gola leđa.

Mišići mi se blago zgrče svaki put kad novi talas hladnog vazduha zapljusne moju kožu.

Udahnem duboko i ispustim frustrirajući izdah.

Vetar mi namerno baca kosu preko lica terajući me da sklanjam lokne sa očiju kako bih mogao videti nešto.

Mesec je pun i zajedno sa zvezdama obasjava ovaj veliki grad.

Shvatam da je sve ovo jedna velika greška. Nije trebalo da dođem u ovaj grad obavijen svetlošću. Nije trebalo da uradim sve što jesam.

Uvek na kraju shvatiš da je sve što si radio bilo bespotrebno. Da si mogao živeti mnogo lakše i biti srećniji. Pitaš se gde ti je pamet bila tad i želiš da se vreme vrati, kako bi sve promenio. Ali bude kasno. To je najveće prokletstvo života.

Ali evo, kraj je tu, na par koraka.

Udahnem duboko i načinim prvi korak spasenja.

Abbigail's P.O.V.

Hodam pustim mostom. Vetar oko mene duva snažno i donosi prašinu i lišće čak i do mosta.

Koračam betonom i kad mi se pogled proširi, jer sam stigla do trećine mosta, ugledam nečiju siluetu kako stoji na sredini mosta nogama prebačenim preko ograde.

Ubrzam korak svesna šta ovaj čovek namerava uraditi.

Što mu se više približavam, postaje mi sve poznatija ta osoba.

Snažne mišićave ruke pune tetovaža još uvek ga drže za ogradu dok mu se prsti grče oko metalne ručke.

Iz mojih usta izleti krik: ,,Harry, ne!", kada shvatim ko je to.

On okrene svoju glavu ka meni pogledavši me poslednji put dok mu kosa leprša na vetru.

Njegove ruke puste ogradu mosta i on se prepusti padu u smrt.

,,Ne! Ne, ne, ne!!!", pustim bolan krik dok njegovo telo nestaje ispod mosta

Nisam stigla do njega. Bacio se. Gotovo je.

Padnem na kolena i zaplačem rukama prekrivajući lice.

Naglo otvaram oči uz vrisak koji dopire iz mojih usta.

Obliva me hladan znoj na samu pomisao na san koji se upravo dogodio.

Podižem se sa kreveta i brzo kupim mobilni sa stola. Pogledam koliko je sati. 3:40.