The Light Of The Darkness

30. Home

Posle dobrih dva sata hodanja, koliko sam ocenio da je prošlo, uspeo sam da izađem iz šume. Našao sam se na livadi ispred koje je na nekoliko metara udaljenosti stajao put.

Prišao sam putu i stao sa strane čekajući neko vozilo da mi se približi.

Kad sam malo bolje razmislio, shvatio sam da niko ne bi povezao čoveka krvavih ruku, iskidane majice sa onesvešćenom polugolom devojkom u naručju.

Udahnuo sam duboko i krenuo niz ulicu.

Trebalo mi je dosta dugo dok nisam ugledao svetlost u daljini. Bio je to neki mali grad. Potrčao sam ka njemu.

Ušao sam u taj gradić ne osvrćući se na sve poglede šokiranih prolaznika, koje sam dobijao.

Prišao sam telefonskoj govornici. Pozvao sam taxi. Nisam tačno znao gde se nalazim, te sam opisao taxisti grad koji me je okruživao. Srećom, on je znao gde sam. Rekao je da dolazi za par minuta. Spustio sam slušalicu i odaljio se od telefonske govornice.

Čekao sam taxi da dođe ne ispuštajući Abbigail iz svog naručja. Idalje je spavala.

Blagi vetar počeo je da duva na šta se Abbigailina koža naježila. Zadrhtala je. Stegao sam čvrsto njeno sitno telo u svojim rukama grejući je. Ponovo se opustila.

Tada se ispred mene zaustavio žuti automobil. Otvorio sam vrata i ušao u njega. Dobio sam šokiran pogled vozača.

,,Vozite za Washington", rekao sam ne obraćajući pažnju na njegov izbezumljen pogled

(...)

Auto se zaustavio ispred Abbigailinog stana.

Izvadio sam nešto novca iz zadnjeg džepa svojih pantalona. Ostalo mi je taman toliko da platim taxi.

Zapretio sam vozaču da o ovome nikome ne priča. Ako neko sazna da me je ovakvog dovezao, mogu očekivati policiju na pragu.

Izašao sam iz kola sa Abbigail u rukama. Poneo sam je u zgradu. Liftom sam se popeo do njenog stana. Idalje je bio otvoren. Sve je ostalo na svom mestu, baš kao i pre otmice. Čudno je što niko nije pozvao policiju. Valjda nikog nije briga što je neka devojka oteta, a jedan muškarac leži mrtav u stanu.
Koliko su ljudi ovde nemarni...

Spustio sam Abbigail na kauč u dnevnom boravku.

Otišao sam do kupatila. Sprao sam okorelu krv sa svojih ruku i sredio se malo. Skinuo sam svoju pocepanu košulju i bacio je. Treba mi nešto čitavo da obučem...

Otišao sam do jedne sobe, za koju sam predpostavio da je Abbigailina. Ušao sam u nju. Prišao sam ormaru i otvorio ga. U njemu nalazile su se razne stvari. Dohvatio sam jednu majicu i pantalone za Abbigail. Moram je obući. Uzeo sam i jednu običnu belu majicu, koja mi se činila nešto veća. Navukao sam je na sebe. Nisam mogao polugo da idem nigde...

Bila mi je malo tesna. Čvrsto se pribila uz mene i stezala oko mojih mišića. Ali izdržaću...

Otišao sam do dnevne sobe. Uzeo sam Abbigail sa kauča i navukao odeću na nju. Idalje je spavala. Uzeo sam maramice sa stola i obrisao njeno krvavo lice.
Izgledali smo malo bolje.

Uzeo sam njen telefon, koji sam našao u njenoj sobi, i pozvao aerodrom. Iznajmio sam privatan avion. Vratićemo se u Los Angeles. Ne možemo više ovde ostati.

Abbigail's P.O.V.

Osetim nešto hladno i mokro na svom obrazu. Trgnem se i otvorim oči.

Ispred sebe vidim Harryjevo lice. Njegove kovrdže padaju preko njegovih obraza.

,,Budi mirna", rekao je tiho