⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

NASLEĐE DARA

Neki ljudi veruju u snove i kažu da se oni ostvaruju, neki veruju u horoskop i raspored zvezda i planeta, neki u proročanstva koja su izrečena pre više hiljada godina i u proricanje sudbine, a ima i onih koji ne veruju niušta od toga već veruju u Boga. Ali kada se ostvari ono što je neko sanjao ili pročitao u zvezdama i planetama ili čak sa dlana, onda svi počnu da veruju. Svi ponižavaju i ismevaju ljude koji stvarno znaju nešto i mogu da kažu kakva budućnost čeka pojedinca, naravno govorim o ženama i muškarcima koji će reći "čeka te svetla/mračna budućnost". Oni ne govore o detaljima ali uvek govore istinu.

Znam, mislite da je ludo sve to. Niko ne veruje u čuda jer se ona nisu dogodila još od vaskrsnuća Isusa Hrista, ali čuda su zapravo moguća samo ako dovoljno verujete. Na žalost za moje okruženje to nije bilo čudo već demonska sila koja pokušava da ih odvuče od Boga, ili kako su mnogi govorili, nakaza. Da, bila sam samo nakaza za njih, zato sam postala neveidljiva. Nisam želela da me vređaju, a bes i strah koji su dolazili od tih ljudi su me plašili. I zato sam se povukla u sebe, sve je uvek ostajalo unutra duboko zakopano i zaboravljeno. Zašto bih pridavala pažnju nečemu što niko drugi ne vidi ili se pravi da ne vidi?

A sve je počelo kada sam se rodila. Jedan život se ugasio da bi drugi opstao. Moja majka, Heder umrla je odmah pošto me je rodila. Baka Meri preuzela je brigu o meni. Ne mogu da kažem da ona to nije dobro radila, samo sam uvek osećla neku čudnu prazninu zbog toga što nisam imala prilike da upoznam svoju majku. Kako sam bivala starija i kako sam više razumela, ta praznina je postajala veća sve do sedme godine mog života. Tada se dogodilo ono najstrašnije, ostala sam sama. Izgubila sam baku, ali dobila nešto mnogo vrednije, kako je ona rekla. Slika njene samrti mi je još uvek pred očima, sećam se svake izgovorene reči.

🔙🔙🔙

FLASHBACK:

Napolju je padao krupan sneg dok sam pijuckala topao čaj i držala svoju lutku u krilu. Nikada pre nisam videla ovakav sneg i nevreme. Vetar je snažno fijukao nanoseći snežne nanose u oblacima na put naspram prozora.

-Helen, dođi dušo.-

Baka me je pozvala sa sprata iz svoje sobe. Pohitala sam što sam brže mogla.
Soba se nalazi na kraju hodnika, odmah ispod vrata od tavana koja se nalaze na plafonu. Promolila sam glavu kroz otškrinuta vrata i osmotrila okolinu. Soba je prilično zamračena gustim crvenim draperjama koje na svojim završecima imaju resice zlatne boje. Krevt naspram prozora je bio prekriven ukrasnim ćebetom a baka je sedela u stolici za ljuljanje u samom ćošku prostorije.

-Da li ti nešto treba bako?- upitala sam ušavši u sobu.

-Pozvala sam te jer ti želim nešto reći.- 

Nežno je ispružila drhtavu ruku ka meni i pozvala me da priđem bliže.

-Naravno bako, reci.- 

Sela sam na ivicu kreveta bliže njoj i zagledala se u njene tajanstvene, od starosti posivele, oči.

Uvek mi je govorila da su i ona i majka imale plave. Pitala sam se zašto i ja nemam istu boju očiju. Pretpostavljala sam da su moje oči, boje ćilibra, iste kao i kod mog oca kojeg inkada nisam upoznala čak ni na slici.

-Helen, naša porodica je posebna, mi smo posebne.- započela je teško dišući, -U porodici nikada nije bilo muške dece, kao što znaš, uvek su se rađala samo ženska deca, sve te žene su imale isti dar... Mogle su da vide budućnost... Ja sam to nasledila od moje majke, tvoja majka od mene, a ti ćeš ga takođe danas naslediti od mene, jer je tvoja mama umrla i nije stigla da ti ga prenese...-