⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

DOBRODOŠLI U AMAZONIJU

Nekada sam volela putovanja vozom. Bilo mi je zanimljivo da posmatram pejzaže koji se smenjuju u brzini, uživam u putovanju znajući da kada stignem na destinaciju počinje period zabave. Ali danas je vožnja imala drugačiji smisao. Put u nepoznato je ono od čega se ljudi plaše, ipak sa druge strane ja osećam i neko olakšanje jer znam da kada jednom završim sa ovim više niko neće imati problema. Bilo je teško izbegavati poglede sa Kevinom u vozu i praviti se kao da mi nije stalo dok je Lukas pomno pratio sva dešavanja. Delovalo je kao da ni muva nesme proleteti bez njegovog znanja. Bar sam shvatila da je sumnjičav što je dodatno poljuljalo moje samopouzdanje. 

Shvatila sam da smo samo četiri sata utrošili na putovanje vozom, a let do Brazila trajao je čitavih šest sati, što ukupno iznosi deset sati utrošenih samo na prokleto putovanje do mesta odakle trab započeti potragu. Probudila sam se malo pre sletanja aviona. Mrak je već sve pokrio svojim crnim velom i samo su se svetla piste usuđivala slabašno treperiti u njoj. Avion, sa ne tako mnogo putnika, je sleteo na pistu uz škripu guma i konačno smo mogli da izađemo na svež vazduh. Nisam obožavalac avionskih vožnji pa sam jedva dočekala taj svečani trenutak. Našla sam se na aerodromu Eduardo Gomez u Manausu u Brazilskoj državi Amazon. I ako se nismo našli u amazosnkoj šumi odmah nakon što smo napustili avion, ovo je bio najbliži aerodrom koji nas je mogao dovesti do nje. Ipak, sudeći po mapi koju je mama ostavila, imamo još dosta da idemo dok ne dođemo do hrama u samom srcu šume. 

Aerodrom je bio mali, mnogo manji nego onaj u gradu koji sam napustila. Ipak, ne mogu reć da nije bio lepo uređen i čist. Nije bilo mnogo ljudi u okolini što je objašnjavala i činjenica da se nalazimo u državi u kojoj se nalazi amazonska šuma. 

Slepo smo pratili Lukasa do taksija bez i jedne progovorene reči. Taksi nas je prevezao do izlaza iz grada odmah uz Rio Negro ili Crnu Reku. Ovde je grad ličio veše kao onaj na divljem zapadu koji se mogao videti na filmu nego kao Manaus u koji smo stigli. Sve je bilo nekako više divlje, a moglo se primetiti kako civilizacija polako izumire u ovom kraju gde je skoro sve bilo pusto.

Čudno, onakav grad smo ostavili iza sebe da bi na njegovom kraju pronašli ovo?

 Čim se taksi okrenuo i otišao ostavljajući oblak prašine sa zemljanog puta ugledala sam farmu nedaleko od mesta gde smo stajali. Pretpostavljam da smo krenuli tamo, samo ne znam iz kog razloga. Ušavši unutar dvorišta shvatila sam da je to farma konja za iznajmljivanje. Lukas je prišao vlasniku i nešto razgovarao s njim na portugalskom, čini mi se, a potom se vratio do Kevina i mene.

-Večeras ostajemo ovde. Nema smisla da putujeo po mraku. Ali zato, čim svane krećemo. Lepo se naspavajte.- rekao je pokupivši svoje stvari. 

Pogledala sam na ručni sat i shvatila Lukasov sarkazam. Ponoć je kod kuće, što znači da jeo vde tri ujutru i sudeći po boji neba svanuće za nekih sat vremena. 

Divota!

Koliko sam mogla da shvatim, Lukas je iznajmio konje kako bismo brže putovali do odredišta. Nije podelio mnogo informacija sa nama kao da su to neke tajne od važnog značaja ali mu nisam ni zamerila jer shvatam ovu situaciju u kojoj niko ne bi trebalo ni sa kim da razgovara. Bar je on to tako zamislio.

Pošli smo za vlasnikom Emanuelom u spavaonicu koja se nalazila u prizemlju njegove ogromne vile. Čini mi se da je ovo jedino mesto na obodu grada koje izgleda ovako raskošno usred divljine. 

Emanuel, koji je sve vreme pričao na svom jeziku, sproveo nas je do soba. Bile su to male sobe sa krevetom i stočićem. Vrata su bila blindirana i zaključavala su se rezom iznutra. Nije nešto spektakularno, a očekivala sam više od onakve spoljašnjosti. 

Pošto sam shvatila da je bolje da ne spavam jer će mi biti teže da ustanem, zatražila sam da vidim tog famoznog konja kojim bi trebalo da putujem. Najbolje je da se malo upoznamo jer kako sam čula upoznavanje je dobar početak prijateljstva i prednost da te konj ne zbaci u toku jahanja. S obzirom da nikada nisam bila ni blizu jednoj takvoj životinji možda bi najbolje bilo da malo vremena provedem sa njom pre nego što je samo tako uzjašem ujutru.