⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

POLOMLJENA SRCA

Utisak je kao da sam čitavu večnost zarobljena među ova četiri zida, a tek je prošlo dva dana. Voda u umivaoniku neprestano kaplje stvarajući onaj iritantni zvuk u tišini dok hodnikom stalno odzvanjaju koraci muških cipela, verovatno Lukasovih, unoseći dodatnu nervozu u celu situaciju.

Ne znam koliko ću još moći da podnesem da budem zatvorena ovde, sa druge strane ne usuđujem se da promolim glavu u hodnik. Bojim se da bi Lukas mogao nešto da posumnja. Na žalost, koliko god moj dar napredovao u poslednje vreme, od Lukasa neke stvari ne mogu sakriti.

Pogledavši na sat shvatila sam da je vreme ručku. I baš tada na vrata je slabašno zakucala ženska ruka Emanuelove kćerke Ester. Otvorila sam i zatekla mršavu, nisku devojku smeđe, duge kose ispletene u dve pletenice koje su joj uredno bile prebačene napred. Bela kecelja oko njenog struka bila je umazana od poslova koje je obavljala. I ako je radila sve kućne poslove, jer njena majka nije živa, nekako je delovala zadovoljno. Ipak, kad god pogledam u te oči nazirem tugu i bol za majkom.

Uzela sam poslužavnik iz njenih ruku blago načinivši naklon jer smo govorile različitim jezikom. Ona se nasmešila i otrčala niz hodnik gde je umalo udarila u Lukasa koji se pojavio iznenada iza ugla. Razmenili su par reči zbog čega je devojka pocrvenela. Mogla sam jasno videti njenu auru koja je počela da menja boje iz žute u vatreno crvenu. Volela bih da mogu zamisliti Lukasa kako voli nekoga. Ali posle one devojke zbog koje umalo nije... ne mogu ni da razmišljam o tome. Uzgred ne želim da se bavim Lukasom sada i u ovom trenutku.

Zatvorila sam vrata i spustila poslužavnik na krevet. Čudno, do malopre sam umirala od gladi, a sada mi se uopšte ne jede. Otvorila sam vrata ponovo i provirila napolje. Na sreću, nikoga nije bilo u hodniku. Laganim koracima sam se išunjala do konjske štale. Priznajem da sam to radila često u prethodna dva dana. Ovde sam bila sam, pričala sa konjima na svom jeziku dok su oko mene radnici radili svoje poslove i usput nisu razumeli ni jednu jedinu reč. Osećam se slobodnije nego u onoj skučenoj prostoriji.

Prišla sam konju koji mi je bio dodeljen kada smo išli u Amazon. Stajao mirno u svom boksu i žvakao slamu. Rznuo je u trenutku kada sam prišla ali se ubrzo umirio i naslonio glavu na zidić kako bih ga pomazila. Prošla sam rukom preko njegove mokre njuške češkajući njgovo čelo na šta je veselo zanjištao. To me je nasmejalo.

-Blago tebi. Tako si spokojan ovde, imaš sve. Slobodu, ljubav, negu...- konje je protestno zanjištao na šta sam se namrštila stavivši ruke na bokove, -A je li? Misliš da je meni bolje? Pa onda bi smo mogli da se zamenimo na jedan dan. Veruj mi ne bi izdržao ni dva minuta u mojoj koži, niko ne bi.-

Skrenula sam pogled na radnika koji je izašao iz susednog boksa iznoseći kolica puna slame. Šešir mu je zaklanjao lice dok je uska, bela majica na bretele isticala njegovu figuru izvajanu radom. Mišići ruku su mu bili napeti pod teretom kolica koja je gurao ispred sebe a na čizmama su mu zveckale mamuze. Čudno je gledao u mene sa nekim poluosmehom što me je malo zabrinulo. Ipak, nastavila sam da češkam konja i pričam o tome kako jedva čekam da se vratim kući.

-Volela bih da i tebe ovedem kući, znaš? Postao si mi drag za ovih para dana koliko smo proveli zajedno. Izgelda kao da me samo ti možeš raumeti.- nasmejala sam se sama sebi na toj poslednjoj rečenici odmahnuvši glavom, -Pa naravno da me razumeš, životinja si.- rekla sam kroz polusmeh.

Začula sam zveckanje mamuza ponovo i okrenula se u pravcu iz kog je zvk dopirao kako bih videla radnika koji se vraćao sa praznim kolicima. Ovog puta, njegov šešir je bio okačen tankom, crnom uzicom oko vrata i spušten pozadi nejgovih leđa. Postala sam sigurna, videvši te crte lica, da ga nikad apre nisam srela ovde.

-Uh, pomalo jezivo. Taj tip ima čudan pogled.- prošaputala sam konju na šta se momak sa kolicima zaustavio, ispustivši kolica na betonsku stazicu.