⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

MISTERIOZNI STRANAC

Postoji jedno veoma zanimljivo pitanje na koje može da odgovori samo jedan procenat ljudi na svetu. Zašto se borimo protiv stvari koje su tako očigledne i koje se same nameću na naše puteve sudbine? Ako se nešto dešava, sigurno je sa razlogom, i ne, ja ne govorim da bi trebalo sedeti skrštenih ruku i čekati da oluja prođe sama od sebe, samo mislim da na neke stvari previše pokušavamo da utičemo. Čemu sve to? Ako je suđeno da ne dobijemo želejni posao onda to možda ima neko više značenje. Šta ako taj posao zapravo i nije bio namenjen nama? Možda je nekome bio potrebnije ili se ne bismo snašli uopšte na njemu. I to je samo jeda od primera kako ljudi sami sebi komplikuju žvot. Dakle ljudi su sami uzročnici svojih problema. Bilo da su pokušali nešto što im se ne sviđa da učine boljim ili su pokušali da spreče određene stvari da se dogode.

-O čemu sada razmišljaš?- pitao je Kevin dok je njegova glava bila naslonjena na moje rame.

-O tome kako sam suviše zakomplikovala svoj život pokušavajući da sprečim neke stvari da se dogode. I o tome kako bih pobegla odavde pre nego što se profesor vrati, ako to uopšte i planira.-

Nasmejao se uspravivši se na stolici.

-To i nije tako loša ideja.- ustao je pruživši mi ruku, -Hajde, idemo!-

Njegova rekacija me je nasmejala, ustala sam i pre nego što sam mu pružila ruku sumnjičavo sam ga pogledala, -A gde to?-

-Samo mi veruj i prati me.- odgovorio je i povukao me za sobom.

Istrčali smo iz sale pravo kroz široki hodnik. Neko je vikao za nama ali se nismo osvrtali. Naš cilj je bio da dostignemo izlaz, što smo i uradili. Kevin je otvorio vrata i ubrzo smo se našli izvan škole. Nisam mogla da dođem da daha a on me je ponovo povukao u drugu rundu trčanja. Put kojim smo krenuli nalazio se iza škole a vodio je da druge strane parka koja nije bila baš uređena za ljudske posete. To je bilo prirodno stanište malih životinja kao što su mrmoti i veverice koji su delili dom. Jurcali smo između stabala ogromnih jablanova koji su sa svojim mladim listovima šuštali na blagom povetarcu. Sunce se probijalo kroz guste drvorede obasjavajući predeo tek toliko da vidim kuda idem. 

-Stigli smo.- iznenada se zastavio.

Prišla sam bliže i shvatila da se sa mesta na kojem stojim vidi ceo gradić, pa čak i moja kuća koja se nazire u daljini. Pogled je svakako ostavljao bez daha i izmamio veliki osmeh na moje lice.

-Ovo je prelepo!-

-I mislio sam da ćeš to reći.-

Njegova ruka je polako dotakla moju a onda su se naši prsti, kao po nekoj odavno upamćenoj rutini, isprepletali. Moj pogled studirao je Kevinov izraz lica i ono što sam mogla da zaključim jeste da je bio izuzetno srećan. Sjaj u njegovim očima bilo je ono zbog čega sam verovala u to.

A onda, i pored ovolike neopisive sreće koju sam osećala, moja osećanja kao da su naglo bila otrgnuta od mene i zamenjena tugom i ogromnom emocionalnom prazninom. Rupa koju sam iznenada počela da osećam širila se i pretila da me proguta. Nisam mogla da ukrotim ta osećanja straha i tuge koja su se isprepletala u meni i poput otrova širila svuda. Pokušala sam da se oduprem tom osećaju jer sam nasuprot tome bila veoma srećna ali ništa nije moglo da odagna to osećanje. Polako sam izvukla svoju ruku iz Kevinove osetivši da će se ponovo dogoti nešto slično kao i prethodne večeri kada sam imala izuzetno čudnu viziju.

-Dobro si?- zabrinuto je upitao. Ton njegovog glasa je bio dubok i tih jedva da sam čula ono što je izgovorio.

-Da, samo... izvini me na trenutak.- kratko sam odgovorila i povukla se unazad kako u tom polumraku ne bi primetio suze koje su sada već u potocima tekle niz moje lice.