⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

POVRATAK U CIVILIZACIJU

Helenina priča:

Nakon što sam se rastala sa mamom i prošla kroz snop svetla dospela sam u prostor okružen tamom. Nije mi dugo trebalo da pronađem to svetlo ka kojem sam se potom uputila. Što sam bila bliža svetlu to sam bila nervoznija. Ispred mene se ukazao ogroman, maglovit oblak ispunjen svetlom. Nesigurna da tako uopšte treba da izgleda moj konačni povratak zaustavila sam se. Nekako sam uspela da se blago okrenem pozadi, ali nije bilo ničega osim čiste beline koja me je okruživala.

-Samo hodaj pravo, i ne brini.- mamin glas je rekao iz daljine.

Njene reči naterale su moje noge da kroče u nepoznato. Ako ništa drugo, njoj mogu verovati. Prošla sam kroz svetleći oblak magle i konačno sam mogla videti svoje telo kako nepomično leži na zemlji. Bojažljivo sam prišla i osmotrila sebe u tom stanju. Izgledalo je kao jako uvrnuta realnost. Gledati sebe dok spavaš je uvrnuto. Iznenada je moja ruka sam krenula ka uspavanoj meni. Kao da je moje astralno telo već samo znalo put nazad. Sa jednim dodir sve je nestalo na momenat. Postalo je crno.

☘☘☘

-Da sam imao vremena rekao bih ti neke stvari... stvari zbog kojih bi shvatila da nisam bezosećajni kreten kojem nije stalo do svoje sestre! Stalo mi je...-

Čula sam glas kako priča. Delovao je kao da se spušta sa planine, jedva sam razumela šta govori.

-Sanjam li ja ovo?-

Čvrst stisak moje šake me je doveo u realnost. Shvatila sam da je to Lukasov glas.

"Pa zašto mi ih onda ne kažeš?" progovorila sam, konačno skupivši snagu.

Lukas je u neverici podigao pogled i pogledi su nam se sreli. Osmehnuo mi se i dalje zbunjen situacijom i mojim rečima.

"Helen?!" prodrao se iz petnih žila obmotavši svoje ruke oko mene i tom prilikom me pritisnuvši u zagrljaj.

"Lukase, tako mi je žao zbog svega!"

"Helen, kako si...? Mislim, rekla si da ne možeš..." zbunjeno mucao.

"Da, i nisam mogla kreirati drugi Orit, ali mama jeste. Ona mi je pomogla da se vratim nazad!"

"Mama? Čekaj, ti hoćeš da kažeš da si srela mamu tamo?" u neverici je pitao dok su se njegove oči širile od šoka

Klimnula sam glavom ustavši sa poda. Htela sam da potražim i Kevina, ali se moj plan pretvorio u haotično teturanje. Na sreću Lukas me je uhvatio na vreme, pre nego što je moje lice dotaklo pod.

"Polako! Tek si se vratila... oh, tako mi je drago da jesi!" zagrlio me je ponovo.

"Moram priznati da će mi biti potrebno vreme da se naviknem na svu ovu ljubav s tvoje strane." našalila sam se na šta je Lukas prevrnuo očima. Tako tipično za njega.

Malo jače sam ga udarila laktom u rebra samo kako bih ga podsetila da se neću navići na to prevrtanje očima. Oboje smo se nasmejali našem uvrnutom smislu za humor.

Koliko god da sam želela ostati ovde sa Lukasom, isto toliko sam želela pronaći Kevina što pre i objasniti mu da sam ipak ovde, da sam mu se vratila kao što sam i obećala. Stoga je moj pogled neprestano lutao kroz otvorena vrata.

"Helen, molim te... sada imam priliku, drugu doduše, da kažem sve ono što sam hteo..." započeo je nervozno. Jasno sam videla knedlu kako mu se spušta niz grlo dok je duboko udisao vazduh kako bi dovršo ono što je započeo. "Helen, veoma mi je stalo do tebe. Želeo sam da te sklonim od ljudi koji nisu umeli da te cene sa onim što imaš, kao što je bio Tejlor. Bio sam ljut na Kevina, i ako on nije direktno kriv za ono što nam se dešavalo, jer je bio potomak žene koja je bacila prokletsvo na dar. Zato sam ga želeo daleko od tebe, i opet pogrešio. I na kraju, želeo sam te osloboditi dara kako bi prestala da patiš zbog onoga što on nosi. Oprosti mi na mojoj slepoj ljubavi zbog koje nisam video koliko te povređujem u nekim situacijama. Ipak, želim da znaš da sam uvek želeo samo dobro."

"Znam da jesi. Shvatila sam to onog dana kada si se bacio u hramu kako bi me spasao, mada se ne mogu zakleti da nisam već sumnjala u sve to i pre događaja iz hrama. Lukase, ti si moj brat. Nije da se poznajemo dugo, ali onog trenutka kada sam te upoznala, osetila sam da pripadam negde, da zapravo imam poreklo, a ne da sam tikva bez korena. Povredilo me je moje ne znanje, ne ti. Tako da, sve u redu?"

"Sve u redu." rekao je spojivši psnicu sa mojom i dodao: "A sad idi, molim te! Ne želim da eksplodiraš od nestrpljenja ovde pre nego što vidiš Kevina."

Nije trebalo dva put da mi kaže, odmah sam izjurila iz kolibe. Napolju je sve mirisalo na kišu koja je padala još uvek. Da budem iskrena lilo je kao iz kabla, ali ova kiša me neće sprečiti da pronađem Kevina.

Moja potraga se okončala čim sam stigla do malog potoka ispred kojeg je stajao i zamišljeno zurio u vodu. Skroz je pokisao ali se čini kao da ga nije briga za to. Pažljivo sam prišla i obmotala svoje ruke oko njega. Osetila sam kako su se samo na trenutak njegovi mišići napregli i potom brzo opustili.

"Znao sam." rekao je i okrenuo se ka meni.

Konačno pogledi su nam se sreli. Osetila sam istu onu vrelinu u obrazima i ubrzano kucanje srca baš kao i prvi put kada mi se obratio.

Sve ovo delovalo je kao san iz kojeg nisam želela da se budim, nikada. Nekako je sve došlo na svoje mesto. Sve osim jedne stvari. U ovom trenutku postoji još jedna stvar koja je ostala nerešena. Tejlor. Znam da je rekao da će se vratiti kada bude spreman, ali dok se to ne dogodi ostaće mi kao nedovršeni razgovor koji nismo imali priliku ni da obavimo. Želela bih da mu se zahvalim za sve što je učinio kako bi ova misija bila uspešna. I vremenom, moram priznati postao je dobar prijatelj. Ne bih želela da ga izgubim zbog mog nepromišljenog ponašanja. Mada ne znam odakle da počnem, mislim da će mi to biti nov zadatak kada se vratim kući. Sada je najbitnije da su svi dobro. Uspeli smo da sačuvamo dar star hiljadama godina da postane izgubljen i spasili ovo predivno, malo selo. Vreme je da idemo kući.

☘☘☘

ஜ𝔄𝔰𝔱𝔢𝔯 𝔏𝔲𝔫𝔞 𝔊𝔬𝔩𝔡ஜ