⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

U POTRAZI ZA ISTINOM

Osetila sam se kao mala devojčica, ona ista mala Helen koja bi rado pohitala u bakino naručje, samo bake više nije bilo.

Alis i ja smo se popele gore i došle ispred vrata. Tu sam se zaustavila a Alis je udarila u mene uz glasan jauk.

Prošli put kada sam bila u kući posle mnogo vremena, nisam se usudila da uđem unutra. Polako sam otvorila vrata i na moje iznenađenje sve je bilo isto, baš kako se sećam. Tamne crvene draperje i dalje su prekrivalje prozore a krevet je bio prekriven istim ukrasnim ćebetom dok je u ćošku stajala stolica za ljuljanje prekirivena belim čaršavom.

-A šta tačno tražimo?- trgnuo me je Alisin tanak i piskav glas.

-Veruješ li da ni ja sama ne znam po šta smo došle. Počnimo da tražimo, sve što ti bude čudno od svezaka, spisa, pisama i antikviteta, zovi me. Važi?- 

-Dobro, ali kako da znam...?- 

Bacila je pokled na obližnju policu sa knigama koja se pružala čak do plafona. Otpuhnula je nervozno i počela da pretura po njima. Za to vreme ja sam otišla u drugi deo sobe da bacim pogled ispod kreveta. Stari ljudi obično kriju važne stvari ispod kreveta.

Dugo sam tražila nešto korsino među gomilom nekakvih papira za koje ni sama ne znam šta predstavljaju, tražila sam nešto što bi mi bilo od pomoći, skoro da sam i zaboravila da sam došla ovde sa Alis. Pomislila sam da je ljuta na mene zbog nečega jer nije progovrila ni reč od kako smo se bacile na posao. Znam da sam obećala da neću osećati tuđa osećanja osim ako mi ta osoba ne dozvoli. Ali posle ove duge pauze i ćutanja morala sam da znam.

Duboko sam udahnula spustivši papire nazad u kutiju. Zatvorila sam oči i uradila jedino što sam umela, pronašla sam okidač i pokrenula svoju empatiju. 

Čudno, osetila sam saosećajnost i tugu. Alis nije ljuta, samo ne zna šta bi mi rekla u ovom trenutku, što može biti loše. Jer kada Alis ne zna šta da kaže, pokrene se lavina pitanja na koje ja nemam odgovor.  

Nastavila sam da kopam po kutiji sa papirim ali sam ubrzo shvatila da su to papiri o kući iz katastra. Zatvorila sam kutirju i ustala sa poda šutnuvši je pod krevet. 

Ovde nema ničeg korisnog.

Alis se okrenula ka meni držeći neku knjigu u ruci. Pogledala je u knjigu a potom u mene kao da se premišlja oko nečega a potom je izustila to što ju je mučilo: -I zašto si odbila Adama?- upitala je.

-Opet ti o tome?!- prevrnem očima kao da će to da promeni temu i izvadi me iz ove situacije, -Rekla sam da je nevažno.-

-Ali želim da znam. Jesam li ti ja drugarica ili ne?- 

I ponovo to radi. Ucenjuje me. 

-Pa jesi, ali nekad ima stvari koje ne možeš ni sebi da priznaš ili kažeš a ne najboljoj drugarici...-

-Oh molim te, šta je to toliko strašno? Mislim kad mi je Adam rekao da si ga odbila, bilo mi je čudno, ipak on je lep, zgodan, privlačan... Zašto bi ga odbila bilo koja devojka, a on je izabrao baš tebe.-

-Oh dobro rećiću ti, ali ako obećaš da nećeš reći nikome za ovo.- uperila sam kažiprst u nju.

-Dobro, obećavam, mada kad sam pa rekla nešto?- začuđeno me je pogledala.

-Dobro... odbila sam Adama jer ne želim nikoga da povredim. Mene je nemoguće voleti, za sve njih ja sam samo... čudakinja, nevidljiva devojka.-

Alis je iskolačila oči prišavši mi sasvim blizu. Neverica je vrištala na njenom licu.  

-Ali... čekaj! Ti ćeš rizikovati ljubav zbog toga što imaš taj dar? Molim te, Helen!- pružila mi je čvrst zagrljaj.

-Ne, znala sam da ćeš to reći. Alis, ti si normalna devojka i ne moraš brinuti o ovakvim stvarima, možda zato ne razumeš. Ja sam za njih samo čudakinja, ludača, ništa više. Ne verujem da bi iko mogao da me voli, a pogotovo ne atraktivni Adam koji je uz to i popularan. Mislim da je to bio samo deo zabave. I ko zna šta bi se dogodilo da sam pristala da izađem sa njim.-